Autor: Aleksandra Anja Mijović
Ove godine se odlučismo za CG, jer su nam kumovi dolje, a opet nismo štekali novce na vreme, pa da se ode ’nako široko u GR.
Nisam Montenegro posetila 14 godina. Ranije smo išli često, jer je gosn žmu često i radio na tivatskom aerodrUmu, pa nam bejaše isplativo. Jedne godine je post’o i bokeljski celebrity. Kako, pitate se? E, pa, zamislite moj zbun, izlazim iz aviona s đetetom u rukama, a dočekuje me moj čo’ek, a mumija. Čalma na glavi, ruka cela u zavojima i odrana slabina. Prvo š’o mi je palo na pamet beše: Da je isp’o iz aviona u pokretu! Ali ne. Baja je pao sa terase. ’Teo je da sedne na gelender, (š’o je inače uvek radio, nije se obazirao na savete da mož’ da rokne) i pokuš’o da zaglavi none u rešetke, pa mu se nije dalo. S prvog sprata na beton, bajo. Tad mu dadoše nadimak Poskok. I dan danas se storija prepričava diljem Boke Kotorske.
Mogu vam reć’ da se Crna Gora promenila za 360 stepeni (š'o bi rekla Sladža š'o pije sladžu kafu). Čisto k’o suza, sređeno, umiveno. Kuće koje izdaju apartmane prelepe, sa orgomnim terasama i ulickanim bašticama. Cene taman k’o u Beogradu, ako ne i jeftinije. Restoran Bacchus u Tivtu nudi veliki izbor morskih specijaliteta za bagatelu. Npr brancin porcijaš sa krompir-salatom 3,5 jura. Ili crni rižoto 7, salata od hobotnice 8. To je sasvim u redu. Žmu je otkrio nefiltrirano Nikšićko, a Anja domaČe crno vino i idila je mogla da počne.
I trajala je 9 dana, a onda se spremismo za povratak.
Ka’e kum: Nemo’ d’idete kroz Kanjon Morače, jer Anja ne podnosi serpentine, idite na Nikšić. Ufanjate trajekt od Lepetana do Risna i onda samo pravo na granični prelaz Jabuka. I š’a, mi se primimo. Naivni ki mladi majmuni. Jao, majko mila! ’Nači Kanjon je mala maca za serpentine na Žabljaku. I traje, bre, nikad da se završi. Juniorka je pametno zakuntala, a Anja je ubrzo postala mali zeleni. Zamal’ d’istovarim i mušlje i sipe na pogrešnu stranu. Kad smo se spuštili, žmu malko nagario Fordića našega kad opa, eto đetića u plavom – 20 jura kazna. Dakle, DO NOT davati si oduška po gasu.
Na granici smo se malko zadržali i to taman iskoristili da proučimo memorijalni zid koji ’vako ne bi ni primetili. Postoji i spomenik, al’ kanda je umetnik isti onaj š’o je osmislio zemunskog Asteriksa pa je vajarsko delo uglavio u neko zvonce od kog se ne vidi. Ako niste znali, (kao ja) 2004. godine se pun autobus đaka iz Bugarske survao u reku Lim pri povratku sa dubrovačke ekskurzije. Vremešna Rumunka je baš od saksije uz memorijalni zid pomislila da je kanta za đubre, pa tu pokušala baciti neku kesu, no juniorka Mijovićeva je primetila i usmerila na pravo mesto. Na mlađima svet ostaje... srećom.
E, kako smo ušli u Srbadiju, tako se nebo otvorilo! Gromovi i munje, kiša pljušti k’o iz kabla! Na putu vode kol’ko nećete, svak’ bi se isprepado’. Eh, ali ne i Mijovići! Pa, el smo živeli u Indoneziji gde svake sezone monsuna potone pola grada! Mi smo profi, plovne kožice nam izrasle! Potop je nama mačji kašalj. ’Nače, na autoputu posle granice jedan deo se strovalio u ponor, da znate. Sam’ polako i pažljivo. Ima znak u vidu zabodenog štapa sa flašicom prolom-vode. To vam je, ako niste znali, moderno obeležavanje pukotina u asfaltu.
Prođosmo Čačak i nekako se zadesismo na highway (bato) Miloš The Great. Sve nas neko strahopoštovanje obuzelo. Asfalt! Tri trake, pa i četiri. Deonice kroz tunele treba vikati Starac Fočo, ’nako su se malko izanđale, al’ Miloš Veliki, pa to vam je svetsko čudo! Nego se ja zapitah, oklen je to da je Miloš im’o taki nadimak? Veliki? Velik u odrubljivanju kumovskih glava za dobrobit naroda? Nešto me neka jeza prošla š’o ga vladajuća vrhuška smatra za velikog. Al’ da ne zalazimo u politiku, dajte da sva čula predamo u ruke ovom za 40 godina prvom i jedinom putu kroz majčicu Srbiju. I stvarno, diviš panorama, sve otvoreno, Fordić prosto leti. Ja bi’ promenila ime u Miloš Bič Božji, jer automobili samo rade zvuš-zvuš. K’o udarci biča! Kad već drpismo tuđe nadimke, bolje da smo prepisali Atilin. Mislim, ne znam kako će čuvari srBske tradicije reagovat’ na drpanje nadimka Aleksandra Makedonskog obzirom na njegove, šmi-šmi, seksualne sklonosti.
Taman da skinemo kapu za putujuću uživanciju kad odjedared sve stalo. Stojimo u nepreglednoj koloni, niko da mrdne. Kaže GPS: Još 1200 metara do isključenja za Obrenovački put. Š’a se zbiva, da nije neko stvarno pomislio da je avion, pa se zakuc’o u nekoga ko zna da je samo automobil? Krene Reč da putuje od haube do haube i dođe i do Fordića. Kažu, autoput nije završen! Pa, kako?! Je l’ izaš’o Jedan Čovek na televizor i kaz’o, čuj kaz’o, makazicama presek’o vrpcu i puštio na hiljade razdraganih rodoljuba da se vozaju sa natakarenim barjacima? Jes’, al’ tu sitnicu da autoput nije završen je zaboravio da napomene. ’Nači od tri, četiri trake treba uć’ u jednu koja je ’nako ruralno makadamski udenuta. Skoro četiri ure smo milili mic po mic. Niđe nekog ToTo-a, bešike nam prete eksplozijom, al’ đaba, nema đe. Na prvom isključenju za Stepojevac, Mijovići hrabro u nepoznati mrak (baterija na mobilnom rekla laku noć). Tu smo se malo vozali u krug tamo-’vamo i na kraju izbismo na Meljak i Ibarsku. Došlo nam d’izađemo i ižljubimo poznatu nam magistralu.
Predlažem da se The New Highway prekrsti u Miloš The Terrible. ’Nako mu više čuči, zar ne?
