VREME PLAKANJA I VREME POSLE (Deo drugi)
Autor: Biljana Petrović
Imala sam ipak ortake za ortake i drugarice za drugarice. Nisam baš imala neke momke vredne pomena. Nešto je uvek falilo ili meni ili njima. Ja sam očekivala više duhovno-intektualne izazove, a oni fizičko-hemijske aktivnosti. Možda je tu i Elektra malo umešala prste?
Odjednom, novi šok. Udaje se Marijana. Moja drugarica od kad znam za sebe, ribetina za kojom vratove krivi ceo Voždovac i pola Beograda, plavuša čija griva vijori na grmećim motorima i u još bešnjim kabrioletima, zvezda noćnih klubova i skupih restorana, udaje se, jer je trudna! I to za koga!? Glupo je i neumesno opisivati tu pojavu koja je postala i neko vreme bila njen muž, ali ću iskreno priznati da sam se tada uplašila. Ode mi drugarica, lepa k’o slika, studentkinja Filološkog fakulteta. U 22 – oj ona će imati svoju kuću, muža i bebu, a sta ću ja? Je li to uspon ili pad? Je li to cilj života? I to još nije bilo sve. Ja sam pozvana za kumu. Šta ću da radim, kako da se ponašam sa čovekom koga poznajem od detinjstva kao polubesprizornog zarozanka koji muca dok govori i umesto kuče kaže tuče. To mu je ostao i nadimak –Tuče - koji nikako nije smeo da mi se omakne sa usana jer, on je sad bio Belov vozač i „saradnik“. Mislim da se Marijana i povela za tim: vozila se u najnovijem mercedesu i svi voždovački razbijači su joj ukazivali poštovanje. A kad okrene leđa ispoštovali bi njenu jedru pozadinu zasutu prošaranom plavom grivom.
Još rovita zbog gubitka oca, uplašena pred životom i prvom važnom ulogom koju treba da iznesem na sopstvenim plećima, razgovaram sa Tanjom. I vidim kako me ona hrabri i umanjuje veličinu celog spektakla u stilu: „Venčanje, svadba, pa šta? Tvoj otac i ja to nismo smatrali za bitno uopšte, zato se nismo ni uzimali. Ne brini, ti po zakonu imaš sva prava kao i sva deca rođena u registrovanom braku. Ja mislim da je to samo bacanje para, ali kad ljudi baš vole da prave trandibal, neka im bude. Hajde da smislimo šta ćeš za poklon i sta ćeš da obučeš.“ Eto, pa sad pregrmi još i to. Moji nisu bili venčani, u ono vreme, a ja to nisam ni znala. Oni nisu ni smatrali za bitno da mi to predoče, a ja nisam obraćala pažnju na to što se prezivam Balabanov (kao otac) dok je moja majka Nesvetajlov. Mislila sam da je zadržala devojačko prezime i to mi se baš dopadalo, jer su oba bila neobična i uvek su me pamtili po njima. I, naravno, na gomili sa svim tim, proživljavam nove salve plača – vanbračno sam dete (zvuči mi skoro pa kopile), Marijana je dete koje će roditi svoje dete udavši se za jedno drugo nedoraslo dete i to iz komšiluka, a ja cu biti kuma-dete kao šlag na svadbenoj torti. I sve je bilo baš tako. Osim...
Marijanin svekar je bio Ljuba Popović, jedan od najznačajnijih kolekcionara umetničkih i arheoloških predmeta sa prostora bivše SFRJ. On je za svadbenog kuma doveo Mišu Grofa, koli je isto to, samo sa naglaskom na trgovinu istima, što je, uglavnom bio, a i sad je, polu ili skroz ilegalan posao, jer ti predmeti spadaju u nacionalno blago. Hvala bogu, to sam sve povezala tek posle svadbe, jer da sam znala sa kim stvarno plešem mladenački valcer, skupljali bi me premrlu sa patosa.
Posle svadbe rođenje devojčice donese im sve lepote i golgote braka i za kratko vreme popucaše tanki šavovi. Ona nađe drugog i to oženjenog, opet u lokalu, na moj najveci užas, te sam je zamolila da me poštedi poveravanja i upoznavanja sa detaljima vezanim za novog baju, jer mi nisu nikako bili potrebni novi potresi. Taman sam se stabilizovala, bili smo kumovi kako i dolikuje, a Nina, moje kumče, je zaista bila devojčica za radovanje. Često i sa zadovoljstvom sam se bavila njome, barabar sa Marijanom i mogu slobodno da kažem da sam prva iskustva sa roditeljsvtom stekla eto već u 22. godini, doduše na posredan, ali veoma prijatan način. Treba li još da dodam da su se Marijana i Saša ubrzo razveli, ona se udala za Radeta; Rade se razveo, a njegova zena se udala za Sašu. Posle te svingerske rokade nastavili su da žive u novim srećnim brakovima. Skandal do neba! Pošto sam se ja, pametno, na vreme dinstancirala od svih događaja vezano za taj slucaj, nekako prođoh neokrnjena.
A, uostalom, u to vreme, ja sam već bila sa mojim Sašom.
Iskreno, on je odagnao sve moje dotadašnje suze. Našli smo se po mnogim pitanjima o životu, porodici, politici, što od tog perioda postaje veoma važna stavka u životima svih nas, njegovi prijatelji su mi odgovarali, a i ja njima, njegovi roditelji su mi odgovarali, a svekrvu ko šiša, jer smo se složili da ćemo živeti u zajednici sa mojom Tanjom. Koji sinac jedinac bi se odlučio na tako nešto? Time sam bila kupljena do srži svog prezaljubljenog bića. I, naravno, rasplakala se zbog tolike njegove ljubavi i plemenitosti. Rasplakali bismo se on i ja i zajedničkim snagama kada smo slušali ruske pesme, npr Visockog i Okudžavu, sto je dodatno romantično ispunjavalo moje rusko poreklo. Eto, tu sam našla i čuvenu potvrdu teorije da devojke u budućim muževima traže sličnost sa ocem, jer Saša je obožavao Ruse i mene, baš kao Mihailo Ruse i Tanju. Bili smo ispunjeni srećom i radošću, smehom i planovima i sticanjem i kućenjem i sve se odvijalo veselo i tradicionalno. I venčanje je bilo takvo, jedna velika narodna žurka sa prethodno obavezno nacionalno- crkvenim delom. Ratne godine behu, pa smo svi dali svoj doprinos.
Doduše ima jedan kuriozitet ili dva vezana za Sašino i moje venčanje. Ono se odigralo 5. avgusta 1995.
Peti avgust je datum rođenja mog oca i meni to nije smetalo, naprotiv, kao da smo i njega pozvali a možda se i odazvao? Ali peti avgust 1995. je dan kada je pala Kninska krajina u ruke Hrvata u akciji Oluja. To smo saznali na sred svadbenog ručka, otprilike kada su izneli pečenje i salatu. Svima je bilo teško, pogotovo gostima koji su bili izbeglice iz tih krajeva. Eto plakanja prikrivenog, da nam ne pokvare veselje, eto i simbolike neke zloslutne. Kad god je godišnjica mog braka, obeležava se i godšnjica te krvave Oluje. Ove godine brojka je 24. Iduće godine biće srebrna svadba, ako dobacim dotle.
Nastaviće se...
