VOŽDOVAČKA EKSKURZIJA (deo treći)
Autor: Biljana Petrović
Sve o svetlu, materiji, energiji, kosmosu, samim tim i neuništivosti duha, Tesla je znao jos pre više od jednog veka. Znao je još mnogo toga, ali šta sam ja u poređenju sa Teslom, šta smo mi u poređenju sa njegovom silinom spoznanja, šta smo svi koji smo ikada postojali u odnosu na njega?
Pa, pošto neimasmo sreće sa sakralnom epizodom, hajdemo do sekularno-obrazovne ustanove sada zvane Dvanaesta Beogradska Gimnazija, a u vreme kada sam je ja pohađala to je bio npr OVRO Za kulturu i informisanje Dimitrije Tucovic.
Neeeću da pričam o mojim epohalnim dogodovštinama iz tog perioda, to mi je već dosadilo i kada počne da se prežvakava na našim sve ređim (deseto)godišnjim generacijskim okupljanjima.
Neeeću da joj pričam o frajerima i simpatijama i ljubavima iz tog perioda, jer, moram priznati sećanja su mi skroz izbledela. Izbelela ih varikina tridesetogodišnjeg života i rada sa mojim prvim, jedinim i poslednjim mužem u životu. O njemu i našem zaljubljivanju smo joj već pričali i on i ja u periodu kada su jos cvetale ruže sa malo trnja u nasim životima. O mojoj idealističkoj i totalnoj posvećenosti zbližavanju naših kompletnih porodica, o mom doživljenju njega kao meni bliske i srodne duše, o iluziji totalnog pripadanja i prihvatanja jedno drugog sam sto puta i sebi i njoj objašnjavala pokušavajući da shvatim kako i zašto sam baš njega izabrala. U početku je sve bilo ludilo od emocija i strasti, kako naši posebni doživljaji, tako i vreme koje smo trošili sa društvom u provodu. Onda je kod njega društveno angažovani momenat preuzeo primat, kafana i alkohol preuzeli dominaciju nad odnosom tj smanjenjem odnosa prema meni i ćerki i stigosmo - on na Mars, ja na Veneru. Mada i dalje živimo na istoj adresi, nažalost.
Preterah sa digresijom, da se vratimo mi u gimnaziju, tj moje tadašnje usmereno obrazovanje. Sve u cilju ukazivanja na važnost istog i u današnje vreme. Ima ćera da guli faks jos jednu, dve, tri godine samo, pa će tek posle da shvati kako je to bilo sjajno doba u poređenju sa onim što je tek čeka. Ko nije slušao ovakve reči od svojih roditelja, taj se nije još ni rodio, pa što ja da budem izuzetak.
Htela sam još da Ivana vidi kako je moderna i funkcionalna bila škola građena još u ,,ono vreme”. ,,Moje vreme”, ,,pravo vreme, a ne kao ovo sad”…
E, pa malo morgen, što bi rekao jedan naš bivši predsednik bivše drzave koga povremeno volim da citiram, bez ikakvih skrivenih namera.
Škola se renovira, skroz je ograđena narandžastom rupičastom mrežom, a prašine ima bar da upropasti jedno petstotinak astmatičara u sekundi.
Utekosmo odmah!
Posle ovolikog žrtvovanja za dobrobit fizičkog, psihičkog, emotivnog, a nadasve rastrojenog stanja svoje majke, Ivana je konstatovala umor, glad i žeđ. A i ja, bogami.
Izbor je pao na Mek u Bulevaru, jer nam je usput, da tamo zaokružimo događaje dana i popunimo potrošene kalorije na ovoj zahtevnoj ekskurziji.
Ja retko tamo obedujem. Ljubazna prodavačica (koja verovatno ushićeno rmbači 6 dana u nedelji za 30 000 din) i Ivana morale su da mi asistiraju kod porudžbine. Ivana je, naravno, odmah znala sta hoće. Prodavačica čak nije bila ni mrzovoljna ni namrštena zbog mog konfuznog oklevanja, ili je to vešto sakrila, nego nam je, sa opet širokim osmehom, ponudila da izvučemo dve srećke za putovanje na neku utakmicu svetskog prvenstva u Rusiju. Nismo ništa dobile, naravno, ali džabe srećka je džabe srećka.
Sele smo u baštu, koje su meni u Beogradu u proleće, leto i jesen najlepše na svetu, pa makar stolovi bili i neraščišćeni i neobrisani i smešteni tik uz prugu, gde mi prolazak tramvaja penušavo promućka koka-kolu i u čaši i u želucu.
Odmaram noge, jedem ne razmišljajući o zdravoj i bolesnoj hrani. Shvatam da ono što sam tražila polovinu današnjeg dana uspela sam samo da očešem nekim krajičkom izmaglice koja mi je prošla kroz trepavice, dah, izgovorene i prećutane reči, zapletene misli koje će me mučiti celu noć ako večeras ne popijem bromazepam za spavanje. To je bio pokušaj da sastavim puknutu sebe i nastavim bar prividno da dejstvujem kao celovita ličnost u budućnosti. Zbog sebe, zbog ćerke, zbog prijatelja kojima je nešto malo kao stalo do mene, zbog sunčevih pega , mesečevih mena, zbog… zbog toga da uspem da kupim hleb i platim račune I ZBOG TOGA DA KONAČNO PRESTANEM DA BUDEM OŽALOŠĆENA I PATETIČNA ZBOG SVOJE TEŠKE SUDBINE I SHVATIM DA ŽIVOT TREBA DA ŽIVIM, A NE DA OPLAKUJEM!
Pa zato prebacujem razmišljanje na sadašnji momenat i, poređenja radi, konstatujem:
Kapitalizam, komercijala, potrošačko društvo uz treš klopu proverenog kvaliteta.
U Meku se tačno zna šta se za šta dobije. I još te iznenade nekom bezvrednom nagradicom. Nema šanse da te ne usluže, da se iznerviraju. Možda nisu pospremili sto na vreme, ali će se izviniti zbog toga. Taman posla da im nisu upaljeni lusteri, tamo sve blešti. Kada bi nestalo struje, imam utisak da bi ekspresno nabavili hiljadu sveća.
A i klopa, ma koliko ja znala da je krš od početka do kraja, i nema tako loš ukus, naročito kad si mnogo gladan.
A i nije skupa… mnogo.
Povratak u realnost, sad smo na Ivaninom terenu. Ona je već ekspresno utamanila svoju porciju, ja moju žvaćem polako, a moje misli takođe polako i dalje žvaću mene.
