ДОБАР ИЛИ ЗАО ВУК У ПРИЧИ О БОРБИ МОРАЛНОГ ПОЛЕМИСАЊА
„Отпадници-Случај први“, Александра Ања Мијовић
„Аmmonite Books“, Београд, 2018
Чироки Индијанци имају причу о два вука који се непрестано боре у нама. Један представља добро, а други зло. Када је млади Индијанац упитао свог оца који ће од та два вука победити, отац му је одговорио: „Онај, којег будеш хранио. Избор је на теби.“
Главни ликови у роману „Отпадници-Случај први“ превазишли су моралну дилему дуалитета добра и зла и одлучили се за избор који им омогућава да вукове у себи хране тако да из зверињака не изађу као крволочни курјаци, већ као дивљи пси – трагачи.
Зло као категорију спољашњег ентитета, филозофи такође смештају у унутрашњост људског бића и дефинишу га као питање слободне воље и личног избора. Управо та могућност избора чини нас слабима или јакима, боји нашу ауру у светлост или таму.
Непостојање хипер-идеализма у карактерним комплексима личности, ствара нас подложнима за низ варијација позитивних или негативних форми понашања. Оно што су људска бића у стању да ураде у одређеним околностима другим представницима своје врсте доказује да не постоји ултимативно добро или зло унутар нас. Прастара прича о борби добра и зла, није ништа друго до манифестација унутрашње личне борбе.
Ко су Урош Станић и Андреј Поповић? Урош – инспектор одељења за наркотике, истинољубац, неомиљен у својој станици због неприкосновене борбе за правду, одрастао уз насилног оца... Aндреј – „специјалац“ интервентне јединице на ратиштима Косова, лечен на психијатрији, правичан, али исхитрен и темпераментан... Ако је за Уроша, кључна реч – ауторитет, онда је за Андреја то – страх. Њихове болне емоције и доминантне карактерне особине су покретачи њихових поступака. Они, који су снагом своје унутрашње светлости успели да отклоне своје личне дубоке мракове и проналажањем себе у чињењу доброг, пронашли су једини исправни и могући начин превазилажења експресије зла које им је некада учињено. Они су одлучни, правдољубиви, храбри трагачи за истином. Дотаћи смисао и спознају да једноумље не оправдава рефлексију учињеног, било је дуготрајно и мукотрпно за обојицу - главне јунаке ове приче, али их је управо тај тријумф доброг над злим у њима самима, учинио јунацима у доживљају читаоца.
Спречити себе у чињењу зла, превазилажење порива за осветом, остати стрпљив и остати човек и онда када се сви хумани идеали руше, и када је сламка у коју верујеш поприлично истањења и у сталном измицању, нису у сагласности са изреком песника Петефи Шандора који је говорио „да је човек често добар само зато што нема прилике да буде зао“. Поступци Уроша Станића и Андреја Поповића на крају ипак доказују супротно – да “блато може упрљати дијаманте, али их не може претворити у блато“ (Тагоре).
Где је линија када у човеку престаје добро, а почиње зло и обратно?
Када ОТПАДНИЦИ постају ОДМЕТНИЦИ и да ли је то неписано правило социјалне дифузије свеприсутно и неминовно?
Књига популарног наслова, који већ сам по себи има циљану поруку, наслућује социјалну проблематику политичке или друштвене позадине... Наслов који садржи изведеницу од именице „отпад“ – изведеницу синонима за ђубре, нечистоћу, поганост... или пак за људе који изазивају гађење, неретко се појављује у филмским и књижевним делима. Ако знамо да је отпад творевина која настаје као споредан производ неке делатности, учесталост истог у свету у којем владају агресија и деструкција моћи (моћ новца, моћ положаја, моћ статуса, политичка моћ, моћ славе, моћ ауторитета, економска моћ итд), учестала је и појава homo sapiens отпада. Постоје многобројни правилници и одредбе о поступању са индустријским, грађевинским, медицинским, амбалажним и другим отпадом. Међутим, шта учинити са људима и њиховим поступцма, који су нежељена последица неке делатности моћи?
Одговор се назире у тематици романа којом се указује на колективно слепило над деструкцијом моћи. Ауторка непоколебљиво, са сигурношћу, без страха и увијања стварности у шушкави украсни папир, упире прст дубоко у око, тамо где највише боли и где је лакше зажмурити. Раслојава и обелодањује појаву високо-технолошког криминала у нашем окружењу. Савремена тематика и актуелност поменуте проблематике управо у непосредној околини (МУП „Врачар“- Београд), обезбеђују неверицу и увећану знатижељу читалачке публике. У поменутом роману су разголићени неки поступци појединих државних институција, које би требало грађанству да уливају сигурност и поверење. Ову несавршеност државног апарата, ауторка описује кроз дела и недела несавршености појединаца, али и својих главних јунака, који покушавају малим корацима да промене свет или барем судбину појединаца из редова најосетљивије популације – деце. Она отвара страницу вршњачког насиља, педофилије, трговине децом, злоупотребу друштвених мрежа код малолетничке популације...
Роман обилује дијалозима, без сувишних и детаљних описа, осим када су у питању физички изглед ликова или ентеријер дешавања, те подсећа на сценарио за филм или телевизијску серију, што је и била првобитна идеја ауторке, а што није необично, имајући у виду да је ауторка Александра Ања Мијовић студирала драматургију на Факултету драмских уметности у Београду. Писана је лаким, питким стилом, често кратким, простим реченицама, јер се ликови који се појављују у роману изражавају речником свакодневног, неретко вулгарног жаргона са улице. Њена књига у себи носи експлозивну и бескромпомисну фабулу коју у позадини покреће утишана активирана вулканска лава истанчано осликаних карактера; истовремено дирљиву исповест ликова који су одлучни, физички спретни, вешти у руковању оружјем, чврсти у својој намери, али рањиви на неправду, и који могу бити наша браћа, момци или мужеви; ликове који су под цену личног живота сачували неукалупљеност понашања и бруталност недоформиране доброте. Књига „Отпадници-Случај први“ има фабулу набијену динамиком, непрекидном акцијом и енергичним поступцима.
Ако се зна за трилере да се могу дефинисати по примарној емоцији и доживљају непрестаног узбуђења, онда се овај роман свакако може сврстати у категорију акционог трилера са пуно елемената криминалистичке приче, заплета и подлоге за акцију. Сходно поменутом, он је комбинација акцио-крими-трилера уроте. Фикција трилера у књижевности није честа појава. Хомерова „Одисеја“ је једна од најстаријих прича која може бити први прототип трилера. Касније се појављује „Гроф Монте Кристо“ Александра Диме и др. Неки познати трилери прославили су се као књижевно, али и као филмско дело, као нпр. „Кад јагањци утихну“ (Томас Харис), „Да Винчијев код“ (Дeн Браун)... итд
Роман „Отпадници-Случај први“ отвара питање моралног полемисања око игнорисања проблема борбе између добра и зла у савременом друштву. Питање којем су се од памтивека бавила свештена лица, филозофи, психолози, научници, уметници... а које се после читања поменуте књиге намеће сваком читаоцу.
Равнодушност не постоји... Упркос срећном завршетку „првог случаја“, ова књига не оставља спокој. После читања остаје мук, дубока замишљеност везана за поменута морална питања и запитаност: Да ли је све то могуће? Да ли витези племенитих намера заиста постоје? Да ли добро заиста побеђује зло? Како бити безбедан у небезбедном окружењу и позитиван у средини која је негативна? Како заштити своју породицу, своје најдраже, себе? Како уопште остати нормалан, у времену када све око тебе тежи ка аномалији? Многа питања, која урлају у читаоцу усред мука горчине, изазване иритантним садржајем једне, наизглед обичне књиге... наизглед обичног, врло популарног наслова – Отпадници.
Актуелност тематике и поменути стил којим је поменута књига писана, а који тражи перманентну концентрацију, но лако и брзо читање, утицали су да цео тираж на прошлогодишњем Сајму књига у Београду буде распродат.
Драмски писац Зоран Мијаљевић је за овај роман рекао ону чувену маркетиншку крилатицу „светско, а наше“. Са три речи све је речено.
Aко је циљ ауторке Ање Мијовић, био да својом књигом „Отпадници-Случај први“ укаже на колективно слепило, дугујемо јој захвалност на храбрости. На нама је да отворимо очи и прогледамо. Танка је црта између „отпадника“ и „одметника“... Обојица чуче у нама и чекају потенцијалну прилику...
(Из нове књиге књижевних приказа романа савремених писаца Снежане Алексић Станојловић, која је у припреми)
У Новом Саду, фебруара 2019. Снежана Алексић Станојловић
