Kristinina priča
Autor: Nataša Spasojević
-Zašto niste otišli zauvek?
-Nisam imala hrabrosti, sa dubokim uzdahom i tugom u očima će Kristin dok sipa četvrtu šolju kafe iz malog termosa pored fotelje.
Stara, crvena šolja sa razbijenom ručkom je podseća na domovinu preko Atlantika, i kofer pun sreće i nade koji je tog kasnog decembarskog popodneva donela u Afriku prateći svoje srce. Uspomena na bezbrižan život u roditeljskoj kući, daleko u francuskoj regiji Kanade i pripremu za žurku sa studentima sa razmene.
- Mari, moja starija sestra, nikada mi nije dozvoljavala da pijem alkohol pre tih zabava. Govorila je da ga loše podnosim, što nije bilo daleko od istine, te bih uvek sipala malo više ruma, a malo manje čaja u ovu šolju. Naravno, svi bi se pravili da ne znaju za moje malo lukavstvo, ipak sam bila razmažena mezimica u porodici, govori mi kroz smeh kao da naslućuje moju želju da saznam više o njenom životu. – A on... On je bio nešto posebno: onako visok, tamnoput i nadasve šarmantan. Podsećao me je na Omara Šarifa... Mon Dieu!
Kristin je imala tek dvadeset godina kada je upoznala svog arapskog princa, kako ga je zvala. Pomalo pripita od ruma, u pratnji stroge Mari, nameštala je dugu, plavu kosu kada ga je ugledala u društvu svog prijatelja iz srednje škole. „Princ u dronjcima“ je te godine sa pozajmljenim novcem od bogate familije bio odlučan da iskoristi pruženu šansu i postane prva fakultetski obrazovana osoba u porodici. Bio je svestan da mora uspeti, sve nade njegovih prostodušnih roditelja su polagane u njega. Neuspehu nije bilo mesta. On će biti taj koji će svojim roditeljima omogućiti pristojnu starost a mlađim sestrama obrazovanje, njihovi potomci neće kao deca zarađivati na ulici čisteći cipele bahatoj buržoaziji niti bivšim kolonizatorima. Svojim radom i obrazovanjem zaslužiće poštovanje nove srednje klase i buržoazije. Kristin, duboko dirnuta njegovom pričom i neverovatno zaljubljena u njega, biće mu na tom putu prava podrška, ponekad moralna a ponekad finansijska.
Godine su prolazile, a njihova ljubav je postajala sve jača. Bili su nerazdvojni, omiljeni u njihovom krugu prijatelja sačinjenom od uglavnom severnoafričkih studenata. Atlantik nije bio linija razdvajanja njihovih kultura, čak ni kada se Mehdi sprijateljio sa grupom islamskih fundamentalista koji su „ lovili“ staru buržoaziju i nove arapske intelektualce po fakultetima i džamijama, tobože spašavajući im duše od šejtanske kulture. Mehdi nije naročito obraćao pažnju na njih, ali mu je ipak bilo drago da se sastaje sa njima u džamiji petkom posle džume (glavna molitva). Dašak doma u zemlji okovanoj snegom. Njegova buduća životna saputnica je već prve godine njihovog zabavljanja zahvaljujući njemu otkrila konačnu poruku i pravu veru, što je njemu bilo izrazito važno. Ipak, Kristin je vojevala drugu bitku sa svojom porodicom: „Zar ljubav zahteva pokrivanje kose? Zar zbog ljubavi pet puta dnevno padaš ničice na mali tepih, izgovarajući molitve na nekom čudnom jeziku? Pobogu, Kristin, nemoj u našoj kući!“ Razapeta između svoje porodice, ljubavi prema Mehdiju i religije koju je istinski prihvatila, često se teško nosila sa novonastalom situacijom. Istina, Mehdi nikada od nje nije tražio da pokrije kosu, iako dete iz seljačke porodice njegovo viđenje islama bilo je iznenađujuće moderno. Poruku je shvatila i prihvatila, ostalo su sitnice. Najveću podršku i razumevanje dobiće od Ane, jugoslovenske žene Mehdijevog studentskog kolege i zemljaka, takođe suočenoj sa neslaganjem porodice zbog svog duhovnog izbora. Prijateljstvo koje je tada započelo nastaviće se decenijama kasnije, u lučkom marokanskom gradu na obali Atlantika.
- Ana je bila ta koju sam sva uznemirena pozvala kada je Mehdijeva porodica u moju čast, na moje oči zaklala i očerupala kokošku! Zamisli?! Njegov otac, ponosan što mu se sin vratio iz inostranstva sa diplomom i „belom“, pokrivenom ženom na stolu male, seljačke kuće sav srećan mi je pružao džigericu krvavim rukama, govoreći nešto što se od šoka nisam ni trudila da razumem. Žene su konstantno paradirale kroz kuću, donoseći čaj i kolače, povremeno gladeći me po dugoj kosi. Neke bi me i uštinule, čisto da dodirnu moju belu kožu, dok bi druge recitovale ajete (stihove) iz Kur'ana protiv uroka. Bilo mi je muka od tog haosa! Gungula kojoj nije bilo kraja dok se nakon dve godine nismo odselili u našu kuću, nastavlja kroz smeh prepričavajući dogodovštine na seljačkoj dariži (dijalekat arapskog), ne bi li mi što vernije dočarala „sudar svetova“.
Poslednji šok će doživeti kada je njen svekar vršio nuždu u vrtu nove kuće prilikom prve posete, ne znajući za toalet i pravila života u gradu.
Tako očigledna razlika u novou obrazovanja njihovih porodica nije imala nikakav uticaj na odnos između Kristin i Mehdija. Ljubav koju su osećali jedno prema drugome narednih pet godina krunisana je trojicom sinova, pravim đavolima koji bi maltretirali decu svih njihovih prijatelja i konstantno pravili nestašluke po kući. Naizgled, sve je bilo u najboljem redu: marokansko-kanadska porodica u velikoj vili sa poslugom, automobili i česta putovanja kako verska tako i ona obična, turistička. Mehdi se trudio da svojoj supruzi obezbedi sve kako joj ništa ne bi nedostajalo. Znao je vrlo dobro da se novi svet u kome se našla zbog njega veoma razlikuje od onog u kome je odrasla. Njen osmeh mu je bio najbitniji.
- Sve sam učinio što sam mogao! Napravio sam joj i bazen, odmah nakon što se požalila da nema lepih kupališta za pokrivene žene. Nikada je nisam zaustavio kada bi želela da provede par meseci sa svojom porodicom, mislio sam da će je to smiriti. Znam da nisam anđeo, pogrešio sam par puta, ali molim te shvati da ne mogu više. Treba mi žena! Godinama je nema, zaista ne mogu više. Ubija me ovo! Par decenija posle Mehdi će se kroz suze žaliti Ani dok ga je ona pokušavala odgovoriti od ideje da tajno uzme drugu ženu.
Naizgled srećna porodica je sve bila sem toga. Novi svet i njegova haotična pravila bila su previše za nežnu i naivnu Kristin, nije ništa znala o surovom životu i preživljavanju u takvom društvu. Licemerstvo, porodične intrige i zavrzlame, sitne smicalice koje bi svako svakome pravio na dnevnoj bazi bile su u totalnoj suprotnosti sa njenim idealističkim pogledom na život. Prost i prljav život seljaka nije bio ništa gori od lažne progresivnosti i nepoštenja gradskog stanovništva. Čak ni meseci koje bi provodila daleko od kuće sa majkom i sestrama nisu uspeli da je izvuku iz depresije u koju je upala godinu dana nakon što je na svet donela najmlađeg sina.
„Zašto mi je zapisano da živim u svetu divljaka? Oni ni za kućni red ne znaju, a smeće leži po ulicama dok ga mačke ne odnesu!“, često se pitala dok bi boravila u Kanadi. „Ya Rabb (Bože), zašto Mehdi ne voli pozorište? Nikada me nije odveo u Pariz u pozorište ili operu, umorna sam od šopinga! Ni na romantičnu večeru me ne izvodi, sve dok mu ne prebacim! Jedan običan cvet bi mi bio draži od Cartier narukvice!“, često bi nezadovoljno mrmljala u sebi gledajući brakove svojih sestara na zajedničkim putovanjima.
S godinama Kristin nikako nije mogla da se pomiri sa razlikama u shvatanju odnosa između supružnika koje su postojale između nje i Mehdija. Iako moderan, njen suprug je ipak bio daleko od prosečnog Zapadnjaka. Moderni Marokanac u Maroku, ipak malo sirov u Kanadi. Od njega nije mogla da očekuje razgovore o tragediji Madam Bovari na tremu njihove vile, kao što ni on od nje nije očekivao spremljen kuskus petkom. Ona je želela princa iz bajke i romantičan odnos, on suprugu i ljubavnicu. Vremenom njihove želje su zauvek zaboravljene. Teško joj je padala sredina u kojoj je sa njim živela, u njoj nije videla ništa romantično ili egzotično. Realnost je ubila njena nekadašnja shvatanja o tom svetu, a lekovi i prekomerna težina par puta umalo nisu nju. Jednom je polomila prednje zube kada je ošamućena od lekova pokušala da dođe od svoje do gostinske sobe u kojoj je Mehdi mesecima znao spavati na njeno insistiranje. Ni molitve ni psiholozi nisu davali skoro nikakav rezultat. Ljubav je godinama bila u senci hapšenja zbog pronevere papira i prevare sa sekretaricom za koju je saznala kada se jednom nakon godinu dana vratila iz svoje nekadašnje domovine. Prokleta balavica, usudila se napisati joj pismo i do detalja u njemu opisati nago telo njenog supruga! A i on, ne može bez seksa! Kao da je dete!
Velelepna vila u kojoj su obitavali nekada srećni supružnici ličila je na grobnicu. Sinovi su se odselili par dana nakon njene poslednje u nizu „Zbogom, Maroko!“ faze. Nisu više mogli da posmatraju očaj njihovog oca, i užasnu depresiju majke od koje su svi bili bolesni. Smeh je bio prava retkost, a tišinu bi tokom dana poremetio jedino mujezin sa obližnje džamije. Kristin bi danju obično spavala ošamućena od sedative, a noću pokušavala da čita knjigu nalivajući se kafom i jedući slatkiše. Ponekad bi pušila, mada su cigarete bile retkost u njenom životu. Njih bi uglavnom koristila da nervira Anu, znala je da ih ne podnosi, ali je volela da se smeje namrgođenoj drugarici. Jedna drugoj su bile najveća podrška svih tih godina, beg od porodične (ne)sreće i smeh kad god bi dane provodile zajedno.
- Nikada ne bih mogla da kažem nešto ružno o Mehdiju. Znam da me je voleo, materijalno sam imala sve. Nije me nikada udario niti maltretirao, kao što je Anu njen suprug. Ipak, nešto je nedostajalo... Bajka se pretvorila u noćnu moru. Moja snaja Asma kaže da su to šejtanova posla, ali ona je prvi put putovala van ove proklete zemlje sa skoro trideset godina. Ja sam skoro u tridesetoj prvi put osetila smrad izmeta na ulici dok je čovek pored mene potpuno drogiran vršio nuždu. U centru grada, baš preko puta glavne policijske stanice, završava Kristin i dodaje da ne bi preživela da joj suprug uzme drugu ženu kao što je učinio Anin. Uprkos njegovim sitnim manama, pa čak i preljubi, ona ga i dalje voli na neki svoj način, negde odbijajući da prizna svoj deo krivice u tom odnosu. – I pazi u koga se zaljubljuješ! Iako slepa, ljubav ipak poznaje granice!, strogo će dok mi dodaje tanjir čajnih kolačića.
