23
Autor: Anica Vučković
Predveče, kad sunce boji nebo,
vinograde i livade
Nekad duboko u noć...
Koraci se čuju
I ja znam tačno
kad prelazi most.
Jer obala nežno grli uzbuđenu reku…
Da sam ovde slučajno, rekao bih
da Đavo dolazi u goste čoveku.
Na sokaku širokom,
sve bliže bašti ispred kuće
čujem kerove, čujem smeh,
pa onda male, svilene papuče.
Ipak, to je svila bosih nožica
što hodaju po tankom ledu tišine moje.
I ja propadam u tragove majušnih stopala
Gušim se u mirisima postelje svoje.
Život u meni drhti,
I ja čekam neki znak.
Jer taj čovek, to sam ja.
A noć sve tamnija, vino sve slađe,
meni sve teže.
Mirišu jabuke, dunje, cvetaju zvezde.
Ti, što dolaziš baštom kroz mirise i voće,
Hodi, sedi, vino da pijemo...
Jesi li žena ili san, ja to ne znam.
Ja se samo plašim onoga što osećam
Pokaži mi oči,
Da znam, da poznam jesi li to ti.
Neka veza mora da postoji,
Jer, meni drag miris po celoj bašti zri.
Ostaviću kuću, njive, konje
Ako ti poznam oči
i u tamu i u svetlo sa njima ću poći.
Mesečina je čarobna.
I zato, pokaži mi svoje oči
Pokaži mi svoje oči.
Neka stara Balašević-Stanković-Tagore inspiracija, napisana davne 1997. godine. Malo je duža, ali tako je grunulo.
