Crtice iz života - Tu
Autor: Olgica Simunić
Postoji jedan deo zelene pijace, gde Cigani rasprostru cirade na asfalt, i tu svako jutro, revnosno i profesionalno poslažu polovnu robu. I tako svaki dan. Uporno. Od toga žive. Tu ima svega. I tu uvek volim da dođem, da pogledam to blago i đubre koje nametljivo i mangupski nude. Tu je uvek veselo.
Tu, pored njih, od pre par dana sede i dve starije žene. Ne nude ništa, ali prodaju. Ćute. Prodaju svoj život. Svoje goblene koje su vezle, svoje cveće koje su negovale, svoj poentlas koje su nekada vredno i ushićeno pravile za trpezarijski sto, šustikle za komodu. I tu su gde su. Ne prodaje im se ništa od toga. Za sve su vezane, ali moraju. Zato i ne nude ništa.
Kupim juče kaktus. Žena plače. Kaže, nemojte mnogo da ga polivate, cvetaće on, mnogo je to lep kaktus. I briše suze. Ih, da znate kako on cveta, to se crveni za Božić sa vrata.
Uzmem kaktus, dođem do prodavnice, spustim ga, gledam. On tužan, čoveče!
Vratim joj kaktus, ona se ozarila, kao dete da je videla. Kažem, znate šta, nemam ga gde, mačka skače oko njega, strah me da ga ne polomi. Ona me gleda, zna da lažem, vidi. Evo, pare... Neću pare. Neću pare, čoveče, neću da živim u ovakvoj državi, neću da gledam patnju... Neću da gledam suze žene koja može majka da mi bude. Neću da budem toliko glupa da mislim da od mene ništa ne zavisi... To nema više veze ni sa ovom bagrom koja vlada, to ima veze isključivo sa nama. Svako od nas ima po neki kaktus zbog koga bi plakao. I svako od nas misli da se to njemu neće desiti. Da li je baš tako?