MENTALNA MUDA
Autor: Jelena Milenković
Kladim se u milion eritrocita da ne postoji nacija koja je grđe od balkanskih sklona da kritikuje, sa totalnim odsustvom analize, dovoljne informisanosti, ali prisustvom sujetnog subjektivizma, baziranom na onom delu prikupljenih podataka koje sa lakoćom može da svari. Ide mi na živce prepotentnost nas, u relativno zrelim godinama, učaurenim u vrednosnim sistemima koji su odavno devalvirani i stoje poput čardaka ni na nebu ni na zemlji, na razrovanom, razrušenom temelju. Ni po jada što nam ne valja vlast, institucije, umetnost, kvaziumetnost, religija, tradicija, ali kad se uhvatimo „nekih ljudi“, imam utisak da sam odbačena i letim 300km/h u svoj svet, gde nema ničeg dišućeg i govorećeg.
„Neki ljudi“ su zli, pokvareni, ljigavi, prevaranti, samoživi, lažljivi, pizde, ludi, glupi, alkosi, narkosi, dođoši, prođoši, fekalije, licemeri... A mi? Mi, dakako, nismo, čim su sve to „neki ljudi“. Mi smo kritičari, samo ukazujemo na mulj oko sebe. To ukazivanje je uglavnom đonom u čelo, bez biranja reči, bez upotrebe važne sintagme: „Po mom mišljenju, a ne mora biti tačno...“, bez imalo samokritike. I tu se dolazi do važnog pitanja koje apriori preskačemo, tretirajući ga kao neumitnost. Jesmo li mi zaista relevantni da „sudimo“? Imamo li mentalne testise da stanemo pred ogledalo i da sami sebe pogledamo u oči pa kažemo: „Ja nikad nisam ni prema kome bio govno.“, „Ja nikad nisam svoj interes stavio ispred tuđeg.“, „Ja nikad nisam slagao, okrenuo glavu, pobegao, izdao...“? – i da znamo da ništa od toga nije istina. Ili bar veći deo. Jesmo, jer to je u prirodi čoveka, da za svoja sranja nađe opravdanja a tuđa su za stub srama. Pritom, ne kažem da ne treba izneti svoje mišljenje, ali način na koji se to čini, retko ko ume da pronađe.
Samo me zanima, a znam da je verovatnoća da ću saznati 0,01%, da li svako od nas čisti svoju savest bar dvaput godišnje, time što u „nekim ljudima“ prepozna i deo sebe kojeg se stidi? Ja, na primer, imam sva prava da opletem po narkomanima jer u životi nikad nisam probala nijedan opijat. Ni vutru, ništa. Al' nemam prava da u bilo koga uprem prstom zato što je takav i takav čovek, jer bih mogla da navedem bar jedan primer kad se ja nisam ponela onako kako bi trebalo. Naravno da imam opravdanje i da sam kasno uočila, al' to ne služi ničemu. Rezultat je takav kakav je. Loš. Možda gori po moju savest nego po tog, nekog, o koga sam se ogrešila. Ni to nije opravdanje. Ljudski je i normalno imati lični sistem vrednosti u sprezi sa generalnim moralnim načelima. Preko je potrebno pridržavati ga se, da ne bi došlo do anarhije unutar ličnosti. Ali „neki ljudi“ smo sigurno bili i mi, imali mentalna muda da to priznamo ili ne. Po mom mišljenju, a ne mora da bude tačno, upravo u toj karakteristici mentaliteta, da smo u pravu samo zato što sistem vredi u ličnom slučaju, počiva urušavanje socijalne empatije, osećaja pripadnosti i zajedništva, kao i sve dublje usamljeništvo, čak i među sličnomišljenicima.
Može biti da je rešenje u omasovljenju pokreta „Otkrij se, pa pucaj!“. Trudim se da svoje vreme, znanje i umeće ne trošim na rušenje drugih već na izgradnju sebe i onih oko sebe. Bliska sam sa onima koji imaju mentalna muda, a nemaju strah da ih pokažu. Divim se svakom ko ume da kaže: „Izvini, pojeo sam govno.“ Tu se rađa čovek sa velikm Č, takvi su moji, i silno se nadam da sam i ja njihova. Po mom mišljenju, ne mora da bude tačno.
