ČOVEK KOJI JE IGRAO ŠAH SA SAMIM SOBOM
Autor: Goran Stojičić
Svetislav Milojković je svakodnevno pomerao stvari u svojoj kući, posebno u dnevnoj sobi. Nikada nije bio zadovoljan gde su predmeti trenutno stajali. Izgledalo je kao da igra šah sa samim sobom, u partiji koja traje godinama, sa pravilima u kojima je pionima dozvoljeno da idu unazad, uz neograničen broj rokada. Pauza je trajala samo ako bi mu neko došao u goste. Ubrzo bi postao nervozan jer bi genijalni potez, koji je baš tad smislio, morao da čeka na povlačenje. Nije želeo da mu iko posmatra partiju, donosi zaključke o njegovoj igri ili sugeriše da li je negde napravio grešku. Figure različitih boja i oblika, kao da su postojale samo da bi bile pomerane. Sem jedne. Centralno mesto na stolu zauzimala je knjiga sa njegovim imenom i prezimenom na prednjoj korici. U ruke bi je uzimao samo kada je sa nje brisao prašinu. Potom bi završila tamo gde se prethodno nalazila. U milimetar. Na jednoj od prvih stranica, u donjem desnom uglu, pisalo je „Tanji”. Ta reč, to ime koje se nalazilo pre njegove prve priče, pripadalo je ženi koja je knjigu, tu, na tom mestu - ostavila. Na svim stranama pisalo je nešto o njoj i svaku od sto osamdeset pročitala je po nekoliko puta. Kada je stigla do zadnje i pročitala poslednju rečenicu „Sanja, ljubavi moja.”, spakovala se i otišla zauvek.
***
Slavoljub Petronijević je bio poznat po tome što su njegove lekture i korekture rukopisa, posle njega, završavale u knjigama bez ijedne greške. Bio je siguran da će tako biti zauvek, ali je ipak napravio jednu, u poslednjoj rečenici istoimene autobiografske zbirke priča, jednog pisca, koji je voleo da igra šah... sa samim sobom.
(iz buduće knjige „Slučaj Danil Harms”)
