TIŠINA U RIKVERC
Autor: Jelena Ćuslović
Često bi se noću budio kad bi ona pored njega legla da bi ponovo zaspao s njom. Tada bi ga ljutila njena hladna stopala i čudni položaji njenog tela, ruka jedna s kojom nikada nije znala šta će. Ipak, najviše su mu smetale njene tišine. Samo kad bi joj stopala hladna bila. I samo kada bi se probudio da bi ponovo zaspao sa njom. Želeo je, činilo joj se, da bude neka druga ona. Neka sa toplijim tabanima i predvidljivim položajima. Ona kojoj nijedna ruka ne bi smetala. Umela je i sama da zamera. U tišini svojoj želela je da i on bude neki drugi on. I ne samo ponekad, nego mnogo češće. Ali je ćutala. Njemu nije ništa govorila. Čekala bi da ga prođe i da joj se u tišini njenoj približi, uporno žmureći. Njoj je ta sebična tišina prijala. I samo je u njoj sebična bila. U tišini svojoj kompromise dozvoljavala nije. Ako već na brojne dnevne galame nije mogla uticati, tišina je bila njena beskompromisno.
Ponekad bi mu nudila da ode, da je u tišini i sa galamama ostavi, hladno, tiho, oštro, gledajući ga onako kako bi ga samo u tim momentima gledala. Za trenutak bi joj se u tišini pridružio i ubrzo bi shvatao da svoje ljutnje i grdnje za dnevne galame treba da ostavi. Da joj se u tišini nije trebalo zamerati. U tišini se grditi ne sme. Ne u tišini njenoj. Znao je da je ona ljubav njegova i da je ljubav koju izgubiti ne sme zbog tišine koja je pripadala samo njoj i zbog galama, dnevnih i zajedničkih. Znao je da bi se i sam izgubio ako bi izgubio nju.
Ona je ćutala, nikada ne umevši da objasni svoju ljubav prema njemu. Nije to bila navika. Navike vremenom iščile, pojave se nove, a njih dvoje su trajali U tom trajanju njihovom bilo je nebrojeno neljubavi i još više prećutanih tišina. Obostranih. Kako je vreme prolazilo, tišine su joj sve više bile potrebne. Odlučila je da je bolje jednu tišinu za sebe da prigrli. Barem onu najdužu. Tišinu najtišu. Znala je da će on doći. Uverena da će znati jednoga dana da ćuti s njom. On nije postavljao pitanja jer nije želeo, a nije ni umeo. Strahovao je da bi mu rekla istinu, kao i uvek što bi, i zato ju je svojim ćutanjem godinama uz sebe držao. Trudio se što tiši da bude jer je u toj tišini samo njegova bila.
Davao je sve od sebe da dnevnih galama zajedničkih imaju što više kako bi mu i danju pripadala snažnije nego drugima što bi. Vešto je senzore postavljao po sebi, i svuda unaokolo, ali njene potrese nije detektovao. Nikada. I što se više trudio, to je intenzitet njenih impulsa bivao sve slabiji.
Iz svog ugla, jako je volela nešto kod njega. Za nju je on bio najbolji vozač ikada! Uvek bi davao žmigavac kada bi skretao, iako nikoga ne bi bilo blizu. Čak i kada bi sami u ulici bili! Volela je da posmatra njegove ruke dok upravljaju, menjaju brzine, položaje njegovog tela dok ima kontrolu. Volela je da čuje kako neće da se javi na telefon jer vozi, da posmatra ozbiljan izraz njegovog lica u prometnim ulicama i spretnost kojom bi se parkirao. Uvek u rikverc. To joj je bio poseban gušt. Znao je. Trudio se i sebe često da nadmaši. Bez suvišnih pokreta, za nekoliko trenutaka i... Uvek bi oboje mogli da otvore vrata. Činilo joj se da u svemu tome ima nečeg viteškog, u tim njegovim tihim podvizima koji treba samo nju da zadive, da je osvoje po ko zna koji put. Retko kad je komentarisao druge vozače i ona je to posebno volela, jer tada je i on imao tišinu kojom bi se i sam mogao pohvaliti. Možda se zbog toga trudio i njenu da razume. Kao i potrebu da se u tišini, kada sve dnevne galame utihnu, njih dvoje osete.
Tada bi ona pripadala samo njemu. I tada bi je voleo isto kao što je umeo da vozi. Sigurno, iskusno, bez reči suvišnih. Iako bi u toj ulici uvek usamljeni bili. Volela je da posmatra njegove ruke dok upravljaju, menjaju brzine, njegovo telo dok ima kontrolu istovremeno neizmerno uživajući u njenim položajima. Nije se na telefon javljao. I jedino tada nije davao žmigavac. Nikada. Nije najavljivao na koju stranu će da skrene. Oboje su znali gde će se zadržati i kada će vrata otvoriti. Njoj je ta avantura njihovog hedonizma u tišini prijala više od svega što bi jedno drugom izgovorili jer se njih dvoje rečima nisu razumeli. Nikada. Ali telima jesu. Nije mu smetao manjak njene kože koji je bio najuočljiviji na stomaku, bedrima i na leđima njenim. Naprotiv! Znao je da njega nadoknađuje viškom koji je iz očiju i usta od sebe davala, davala drugima, ali najviše njemu. Šta više, time se i njegova požuda hranila. Noću, pod dlanovima, imao je osećaj da će zauvek ostati tu jer je sa dve šake svoje imao kontrolu nad pokretima njenim. A u kontroli i upravljanju vešt je bio.Toliko vešt da je njoj preostajalo samo tiha da bude. U tekstilu njenog tela jednako je uživao i s lica kao i s prevrta. Sva ta zašivena mesta njenog bića, svi džepovi profircani, obendlani, svi rajsferšlusi, driheri, njena majušna mesta dugmadima nalik, sve je poznavao, svim stazama je toliko puta već prošao. I sve je voleo, iako joj rečima to nikada nije rekao. Nije ni umeo. Ona je osećala njegove reči po načinu na koji bi ljubio sva ta iznošena mesta njena.
Najviše je, ipak, voleo da je voli u rikverc. Uvek bi se iznova vraćao na sve ljubavi koje je sa njom doživeo jer se nije mogao ni od jedne rastati. Trudio se da na svoje telo prenese sve uzdahe njene, sve dodire, leđa koja se izvijaju... Ali u životu sa njom nije uspevao da napravi duplikat, duplikat njihovih nežnosti ako bi, možda, odlučio da je ostavi. Zato je iznova želeo da se vraća na sva ta mesta na kojima su se sretali. Zato je i bio tako dobar vozač, svestan da bi ga bahata vožnja daleko od nje odvezla. A svi ti mrakovi u kojima su zajedno uživali kao skitnice lutajući jedno po drugom i ta vožnja u rikverc kada bi prebacio ruku preko njenog sedišta osmehujući joj se istovremeno, tišina njena, pitanja koja se ne postavljaju za njega su bili ljubav od koje su sve njihove galame sačinjene bile, ljubav koja je neprestano išla unapred a u kojoj je on najviše uživao u rikverc, u onome što je godinama ostajalo iza njih.
