Put u središte ravne Zemlje
Autor: Ivana Gajić
Evo šta je meni jednom prilikom ispričao moj drug Žile, koga smo zvali Verni. Žile Verni ili Verni Žile, kako vam se više sviđa. Žile ne bi imao ništa protiv da ga zovete bilo kako, dokle god ga zovete na piće ili dva.
Žile je, naime, poznavao jednog profesora Otoa, ili profesora OTO-a, sad više nisam sigurna koje je od ta dva, koji se bavio proučavanjem kamenčića. Taj je profesor živeo sam u jednom selu blizu Pirota po imenu Činiglavci i nije imao ni ženu ni decu, samo kamenčiće i bratanca Aksela koji je Žiletu i ispričao celu ovu priču i koji se uopšte nije ni zvao Aksel nego Negomir, ali je preuzro ime Aksel od jednog čuvenog švedskog Di-Džeja.Taj profesor, Žiletov poznanik, je mnogo voleo da pije a i da se pravi pametan pa je jednom tako, kad je kroz Činiglavce prolazila putujuća biblioteka a on je spazio gde prolazi iz obližnje kafane, kupio knjigu po imenu Heims Kringla. Tek kad je došao kući i metnuo naočare, video je da tamo ne piše Haineken Krigla nego ono drugo. I šta će, kud će, počne on da lista tu knjigu kad iz nje ispade jedan papirić, onako sav požuteo, na kome su bili nekakvi hijeroglifi ili runski simboli ili nešto tome slično. Profesor se tol’ko zadubio u taj papirić da je preskočio ručak pa su odmah svi mislili da se razboleo, jer on nikada ranije nije preskočio sarmice od zelja sa kiselim mlekom, njegovo omiljeno jelo. Posle mnogo zurenja u onaj papirić, profesor je shvatio da poruka ne treba da se čita vodoravno, sa leva na desno, nego uspravno. Kad je to shvatio, vrlo brzo je uspeo da reši zagonetku i da dešifruje poruku sa žutog papirića na kome je pisalo da se ulaz u središte Zemlje nalazi u jednom šahtu pored kioska za mekike u Dimitrovgradu. Pu! Zapljunu se profesor, pa to uopšte nije tako daleko. Negomire, nesretjo, pakuj kofere, idemo u Dimitrovgrad.
- Šta tjemo u Dimitrovgrad, crni čiča?
- Samo tjuti i pakuj, tje ti ispričam usput.
Izljubiše se oni sa služavkom Martom i sa devojkom od Negomira, ne mogu sad da se setim kako se beše zvala. Tu je došlo i do malo pipkanja i tako. Pa šta čovek drugo da radi nego da pipka kad ne zna da li će živ da se vrati kući i da li mu je to poslednje pipkanje u životu?
I tako su krenuli put Dimitrovgrada da se spuste u središte zemlje. A šta ih je tamo sačekalo, to nećete poverovati svojim očima kad vam prepričam ono što je meni ispričao Žile što je njemu ispričao Negomir zvani Aksel koji takođe nije poverovao svojim očima.
Usput je profesor objasnio o čemu se radi i gde idu, a kad je Negomir izrazio veliku sumnju u ostvarivost njihove namere, profesor ga je ohrabrio rečima: ,,Probušili smo Sitjevac, pa tjemo i Zemlju!"
Kad su stigli u Dimitrovgrad, tu su se malo muvali dok se nisu snašli ali su onda pitali prolaznike za onaj kiosk sa mekikama pa su ga ubrzo pronašli. Kada su došli do kioska, pojeli par mekika i jogurt s nogu jer je profesor preskočio ručak, a onda su se mnogo posvađali oko toga da li treba da se obuku toplo ili lagano. Jedan je tvrdio da je dole mnogo hladno a drugi da je dole mnogo vruće pa su onda pozvali Nadu Macuru da je pitaju za savet a ona im je rekla da je najbolje da se obuku slojevito. Kada su napokon bili spremni, vodeći računa da ih niko ne posmatra, podigli su poklopac od onog šahta i uputili se u središte Zemlje.
Prvo su naišli na Dimitrovgradski otpad ali nisu poklekli. Što bi rekao profesor (a ovo se Žile kune da su profesorove reči u originalu):
-Šta tje da ti bidne od nekoliko govanci? Tjuti i trpi, stvaramo istoriju!
Omađijani od smrada, sa blagom vrtoglavicom, zagazili su spiralnim stepeništem dalje u utrobu Zemlje. Usput su nailazili na gliste, krtice, miševe, bube razne, stonoge, puževe, ajkule, drakule i druge nemani, ali nijednog trenutka nisu odustali.
Beše im malo čudno što se kompas koji su poneli sa sobom vrti kao pomahnitao, ali profesor je to objasnio teorijom da ispod zemlje nema strana sveta, samo gore i dole. Ili tako nešto, ‘bem li ga, nisam to zapamtila. Uglavnom kad su malo dublje sišli, naišli su na tvrde stene.
- Negomire, nesretjo, si poneo onaj dinamit što nam ostao od Božitj?
- Jesam, čiča, pon'o sam.
- Daj gu ovamo.
Postavili su dinamit na kamen i onda se malo udaljili i turili prste u uši, da ne ogluve od eksplozije.
Buuum!
Po njima su počeli da padaju kamenčići ,,‘Bem ti kamenčitje! Uzviknu profesor”, i prašina i po koja glista. Kad su se očistili i kad se malo slegao onaj dim i spustila prašina, imali su šta da vide - rupčaga a iza nje crno. Ništa. Rupa. Crna rupa.
- ‘Bem ti sve po spisak, pa Zemlja nije kugla koja ima središte! - uzviknu profesor zaprepašćeno. - Pa to ravna ploča, ‘bem ti sve po spisak!
- Šta pričaš b’e čiča, kakva ravna ploča? Je l' tebi ušla ova prašina u mozak?
Profesor ga opali dlanom po zatiljku.
- Pa je l' vidiš da je ravna, mamicu ti glupavu. Je l' vidiš ti ovu rupu i iza nje ništa?!
- Čiča, a je l' smem nešto da te priupitam?
- Priupitaj, al' nemoj nešto glupo, ‘leba ti.
- Čiča, a gde su Kinezi?
I tako su Profesor Oto (ili OTO-a) i Negomir otkrili da je zemlja ravna. Živa istina. Ako laže Žile Verni, onda lažem i ja, a ja nikad ne lažem, tako mi ovih minđuša od zlata što mi poklonio Džordž Kluni kad smo onomad igralli kanaste sa Elvisom i Čerčilom.
Čiča - miča i gotova priča ili što bi rekao Bebek - ti Selma slobodno putuj al' nemoj da se naginješ preko ivice od ravne Zemlje, ima bona da ispadneš kroz prozor. I još je dodao da je kofer bio težak, ali to nema veze s ovom pričom.
