PUKOVNIK ILI POKOJNIK
Autor: Vladimir Jovanović
Ako govorimo o toleranciji, profesor Bubalo nije baš mogao da se podiči nekim, bog zna kakvim, genetskim predispozicijama, a njegov, hladnjikavi dom na Vidikovcu, u kome je stasavao u sedamdesetim i osamdesetim godinama prošlog veka, nikako nije bio mesto u kome su se posebno poštovala ljudska i manjinska prava. Naročito ne, ona ženska!
Pater familijas, pukovnik Jovo, orlovskih obrva, tankih živaca, kamiljeg cuga i teške ruke, ostavio mu je u nasleđe, najblaže rečeno, kontroverzan, odnos prema slabijem polu.
Naučio ga je da poštuje formu, da se uredno javi i nazove „dobar dan“, ali da nikad ne priznaje krivicu, i, ni mrtav, ne pokazuje emocije. I to je bilo, manje više, sve, što je namrgođeni vojnik smatrao da je neophodno da stavi u „transportnu vreću“ domaćeg vaspitanja, za slučaj uzbune.
Uvek je mnogo više bio vezan za kevu, ali mu ni to nije mnogo pomagalo.
Majka Antica, polutanka, rođena Bjelovarčanka, odrasla bez oca, premalo se mešala u sopstveni brak, mladićevo vaspitanje, i retko kad je imala stav o bilo čemu, drugačiji od bezuslovnog slaganja i pokoravanja.
Jovo je bio sve i svja!
Totem, božanstvo, reinkarnacija Staljina, Berije, Druga Tite, Rankovića i Krcuna. Večiti nezadovoljnik i mrzitelj. Levo smetalo u Komandi grada, i neko, kome zbog viška „pameti“ i „sposobnosti“, markantnih crta i poganog jezika, nemirujuće mračne sile uvek smeštaju intrige, zbog kojih ga permanentno zaobilaze generalski „čvarci“. Veliki boem, zavodnik, i lafčina u svakom društvu osim u onom koje ga je sa strahopoštovanjem čekalo na sedmom spratu, dvoiposobnog, komfornog stana, bez slika i nepotrebne beletristike, u jednom, ne tako dalekom, beogradskom predgrađu.
Ušao bi besno, svakoga dana oko četiri i dvadeset, šturo otpozdravio, i odložio šapku na prvu zakačku čiviluka, tik iznad glomaznog cipelarnika od tamne orahovine. Ne dao ti bog, da je zauzeta!
- Antice! Antiiiiceee, more...'Oćeš li doć’, ako nemaš nešto važnije da radiš!
Majka bi se, manja od makovog zrna, stvorila istog trenutka u trpezariji, prebirajući po sećanju, gde li je mogla da pogreši.
-Vidiš li nevoljnice išta neobično, ili da ti zakažem kod očnog... potpukovnika Malbaše? Ne vidiš! Ajde, svega ti, pogledaj još jednom! Ni sad' ne vidiš? A, nije li ti čudno što ti čo’ek pod kapom, sjedi za sofrom, k'o kakav ludak! Nije! Dooobro! E sad ćeš, blago meni, lijepo da siđeš u Centroprom i kupiš mi Drinu „bez gaća“, jer sam ost'o bez duhana! A usput, fino, razmišljaj kako se kućni domaćin dočekuje!
Nesrećna žena, obamrla od straha, bi sve pocupkujući, otrčala i donela mu cigare i litar vinjaka Zvečevo, popularne „Zvečke“, i dok bi mu sipala pred ručak, jednu-k'o nijednu, drugu-na dve noge si do'šo, treću-triput bog pomaže, shvatila bi da je nepažljivi sinčić, došavši iz škole, neoprezno stavio svoju jaknicu na kuku koja se koristi samo za jedno.
Sledio bi zatim zajednički obed, to najneprijatnije sećanje profesorovih osnovnoškolskih dana.
Antica, svršeni kalkulant bez sata radnog iskustva, mu se verovatno najviše radovala ali bi joj najčešće presedao. Zorom bi je bahati pukovnik probudio da mu skuva kaficu, i obično bi joj ostavljao nekoliko novčanica, i, poput dnevne zapovesti, spisak jela koja jedino mogu biti na meniju. Obrok je uvek morao da ima predjelo na bazi kulena i nekog neljudski slanog sira, supu ili čorbu, mesište i priloge-najčešće krompir, zatim, salatu i voće, a s vremena na vreme i nešto da se zasladi na kraju, ili „ozelene zubi“, kako se starešina nerazumljivo šalio. Riba je bila potpuno zabranjena (zbog „drača“ i „bazda“), kuvano povrće, a naročito ono zeleno, nije dolazilo u obzir, a od jela „kašikom“, prolaz su imali-vojnički pasulj s kobasicom, svadbarski kupus s kolenicom ili eventualno suvim rebrima i pileći paprikaš, pripremljen sa ne manje od cele kokoške, veličine emua ili noja-predvodnika. Ostali stoj!
Otac bi, bez obzira da li je jelo začinjeno ili nije, pre nego ga proba, posipao solju, biberom, i ljutom, tucanom paprikom. Morala je da ga čeka na tacnici i učetvorena glavica crnog luka, da ubije viruse, kako je govorio, a i flašica alkoholnog sirćeta, kojom je nemilice krstio gotovo sve čorbaste papazjanije. Majci nije bilo teško da ugađa svojim momcima, ali je izgledala prilično ravnodušno, kao da se unapred pomirila da je pukovnik neće nikad pohvaliti za uloženi trud. A on bi samo ćutke, halapljivo proždirao hranu, ili bi se mrštio, i sebi u bradu negodovao što je sve tako neukusno, neslano ili zagorelo po njegovim, visokim, kulinarskim standardima. Onda bi iskapio „Bipovo“ pivo u jednom srku, glasno podrignuo, koliko ga grlo nosi, i prešao, sadistički predano, da obrađuje Marka. Kinjio ga je od malena, zbog mrljavljenja i prebiranja po tanjiru, odvajanja žilica sa mesa, krupnije sečenog peršuna iz supe, ili ugljenisanih, a po očevom mišljenju-najslađih delova „pekarskog“ krompira iz rerne. Tanjir je morao biti potpuno ispražnjen i uglancan koricom hleba, a nesretna majka bi se povlačila u kuhinju i pravila da „trese mrvice“, samo da ne gleda „kako Musa dere jarca“, što je inače bio kolokvijalni naziv vaspitnih metoda „emotivnog“ domaćina. Uopšte ga nije mrzelo da i po ceo sat sedi za stolom pored sina, koga opet nije mrzelo, da isto toliko vremena prebacuje gutu nesažvakane hrane, s jednog obraza na drugi. Marko bi, gotovo uvek, inscenirao davljenje i snažan nagon za povraćanjem, a kad mu se jednom to stvarno i omaklo, matori ga je, uz Dunav i Savu proplakanih suza, naterao da ispljunutu kuglu-piletine, sažvakanog kupusa i „sredine“ hleba, vrati u tanjir, izdrobi je, i ponovo pokusa u manjim zalogajima.
Vikendima je bivalo za nijansu interesantnije, jer bi se išlo na pijacu, sređivala se kuća, tresli tepisi, prao auto, i slušalo Vreme sporta i razonode. Dešavalo se, ali samo u retkim prigodama neke Zvezdine važnije utakmice, da se otac, jutrom, vanredno i dugo tuširao, štucovao brkove i stavljao duplu dozu Pitralona, pre nego uzme za ruku naglo izdžikljalo stvorenje u svetloplavoj, adidas trenerci, i uputi se ka jedinom hramu, u kome su se stari komunisti i krstili i molili -Marakani na Topčiderskom Brdu. Tih nedelja, Antica nije kuvala, i čekala bi, još uvek zavodljive linije, u svom crkveno-mrtvenom teget kostimu i besprekorno formiranoj punđi, da je u povratku s utakmice, pokupe „ljutim“ Varburgom i da kao prava, srećna porodica, završe vikend kod Ace Devetke, uz mešano meso, ćulbastiju, špricere i palačinke sa džemom i orasima.
To, da su otac i majka samo formalno „zbog dece“, kako se govorilo, u braku, profesor tih dana nije ni mogao da nasluti. Jednostavno se nije dešavalo ništa neuobičajeno.
Svađe i dranja su bila jednosmerna i svakodnevna, nežnosti se ionako nisu razmenjivale, a ono jednom, kada je u gluvo doba prolazeći u kupatilo pored njihove sobe, sasvim slučajno čuo neko nedefinisano krkljanje praćeno ritmičnom škripom starog kreveta od punog drveta, zaboravio je, i pre nego što mu je te noći san ponovo sleteo na veđe. Pogled mu se razbistrio pred sam zimski raspust osmog razreda, kada je rešio da podigne glas obespravljenih, ne mogavši da istrpi očevo ponižavanje, koji je izbezumljenu ženu terao da potpuno raskloni, pa opet postavi sto, samo zato jer je nesmotreno zaboravila slanik.
-'Oćeš li konačno da prestaneš da se iživljavaš... manijače bolesni...!- kriknuo je tinejdžer, ne znajući ni sam odakle mu snage, a ni kuraži, za takvo što.
Otac, koji ga je svakodnevno verbalno maltretirao, i povremeno preventivno, čupao za zulufe, ali koji ga nikad pre toga nije udario, zalepio mu je takvu šljagu da se samo zateturao i blago izgubio ravnotežu. Okrenuo se besno, zalupio vratima i gotovo otrčao, očiju punih suza, u svoju sobu u drugom delu stana. Antica, koja se apsolutno nije suprostavljala muževljevom disciplinovanju, prišla je stolu vođena nekim odlučnim, ali skoro pa ubilačkim nagonom i otvorivši slanik koji joj se iznenada našao u rukama, prosula je čitav sadržaj po porciji svinjskog gulaša koja se pušila ispred brkatog nasilnika.
- Vidi Jovo... Krv si mi u glavi i mrena pred očima... -rekla mu je polušapatom, otkrivajući smrtnu ozbiljnost i potpuni besmisao daljeg povlačenja i skrivanja.
- Znadeš li što ću ti reć'? Ne moraš me ni voljet', ni poštivat’... Ostavi to za onu kurveštiju iz računovodstva! Ali, dirneš li mi malog još jedared... čuj, dirneš... mrko li ga pogledaš... Srca mi Isusovog, ovim ću ti noktima grkljan isčupat’... Taman mi to posljednje bilo...
Domaćin, naravno, nije replicirao, samo je blago ustuknuo i nastavio da ždere svoj ručak, ne primećujući da je slaniji od Mrtvog mora za vreme oseke. O kurveštiji Majdi iz računovodstva, razvedenoj Grozdi iz vešeraja, guzatoj Mađarici Eržiki iz kantine, i gomili ženturača, čija imena mu nisu ništa značila, saznao je, mada nije tražio, onog novembra devedeset prve, dok je na smenu s ocem, svakodnevno dolazio i peo se na četvrti sprat, Onkologiju na VMA, sudarajući se usput s mladićima, borcima, iskasapljenim avetima, koje su tih dana ubrzano dopremali u delovima, helikopterima iz nekih slavonskih varošica, iz rata, koji se očigledno odvijao samo u njihovim glavama, budući da ga je zvanična, zahuktala, državna mašinerija potpuno ignorisala, do nivoa uronjenih, krvavih lakata i kolena. Majka, k'o majka, čekala bi njegov dolazak, češljala se i čak diskretno karminisala usahle usne, ne dopuštajući mu da je vidi kako se previja od bolova, i kako pomirljivo predaje, jedan po jedan deo tela nevidljivom čudovištu sa džinovskim klještima. Ljutila se samo na Jova, koji je živopisno nervirao, a u najboljoj nameri da je informiše, što joj je donosio podvučene naramke novina i časopisa, pokazujući joj izjave i slike svojih „klasića“, koji su, po njegovom sudu, kukavički pogazili zakletvu i prešli na drugu stranu.
Otišla je, potpuno neprimetno i tiho, da nikog ne uznemiri ili optereti, kao svi sveti ljudi, na gregorijanski Božić, te jebene, devedesetprve, godine smrti, ništavila i nesreće, i kol’ko god se Bubalo trudio da odgonetne, ostalo je nepodnošljivo nedorečeno-da li katoličkom Svevišnjem, ili pravoslavnom Bogu.
Pukovniku više nije imao ko da piše, a ni da mu spočitava nedolično ponašanje, i čini se da mu je bilo potpuno jasno, da je tog, kasnodecembarskog, prednovogodišnjeg popodneva, u raku na Orlovači, spakovao i veliki deo svojih zabluda, koje su ga ionako činile mnogo više pokojnikom nego pukovnikom.
