ČETIRI SUZE MANOJLA VIĆENTIJEVIĆA (deo četvrti)
Autor: Jeftimije Jefta
A onda je krenulo po zlu. Poče municija da nam ponestaje, pa nema hrane u komori, pa mnogo ranjenih a pomoć slabo pristiže... Kažu kako fali i lekara i bolničara i lekova. Svega nema, a polako se i nada gubi. Narediše da se povlačimo i da malo snagu prikupimo pa u kontra juriš. Sa čim i kako? To niko ne zna.
I dok smo išli na novu liniju, prođosmo kroz neka sela, meni poznata od ranije. Tu ja otkupljivao kožu za opanke, pa sam znao i neke ljude. Sve popaljeno, stoka ili oterana ili pobijena, oseća se miris gareži i smrad truloga mesa. I onda videsmo užas!!! Pokraj sela, pored jedne vodenice leži desetak žena, od pojasa pa naniže gole. I neke krvave. A pored jedne sedi mali dečačić, ne može još dve godine da ima... Sedi tako i gleda nas. Pritrča narednik Jevremović i uze ga u naručje a on samo otvara i zatvara usta... Oseti mu se nekakav zadah. Bio i gladan i žedan. Dali mu čuturicu, pa onako mali popio skoro pola. Uzeli mu posle, da ga ne boli stomačić kada se tako naglo prepije sa vodom. Ko zna koliko je žedneo. U sledećem selu još gora situacija... Nekom starcu oba oka izvadili i zakucali jekser po sred čela. I tu žene, neke gole, neke polugole... Ima i devojčica od desetak godina. Ni njih nisu poštedeli. I tu decu nevaljašno osramotiše. Silovali su sve redom, kao da za boga ne znaju... Tune ja prepoznam majku i tri ćerke. Sve jedna do druge leže. Sramotili majku pred decom, decu na velike muke i stid stavljali pred majkom... Pa kaki je to narod, sve im se zatrlo. O čemu oni misle, kakvog li se to boga plaše, imaju li duše ili su bezdušni? I došlo mi da sednem, da ne idem dalje. Jer, sledeće selo je moje. Plašim se. Idem polako, požuruju me ovi ozadi na ne zastajkujem i prekidam kolonu.
I dođosmo do mog sela...
Crkva spaljena, Vitomirova kuća spaljena, Jezdimirova isto, pa Petrova, pa Radišina, pa Marka i Ilije Popovića... Sada dolaze kuće iz moje familije... I one popaljene, vidim iz daleka. Ovi u koloni ispred mene se krste i ne mogu da veruju šta vide pored sebe u jarku. Stiže i moj red da vidim to čemu se oni krstili. Luda Milina, nikom kriva, nikom dužna, samo se šetala po selu i smejala. U svakoj kući imala stolicu da sedne, imala tanjir da pojede... Leži u jarku pokraj sokaka gola i zaklana... I obe sise joj odsekli. Ja izađem iz kolone pa potrčim kući svojoj, niko me ne viče i ne zaustavlja. Kuća izgorela, crep popadao s krova u sobu... Nema nigde nikoga. Ni moga Velje ni moga Vuka... Nema mojih sinova... Samo garež, samo dim. Počeo sam da plačem, da zapomažem, da vrištim... Da im psujem majku neljudsku šta nam rade, kakvo zlo nanose. Je li to taj kulturni narod u koji su naši viđeniji i pismeniji ljudi išli na vakultete (vakultet - nije greška) i akademije. Išli da uče zemljopis, da uče medecinu, da uče latinski jezik, da uče da sviraju na klavirima i armunikama... Je li to taj kulturni narod koji je za dva koplja ispred nas?! Pa u čemu su oni ispred nas? A? U tome da obečaste žene i starcima vade oči i zakivaju jeksere u glavu. Je li to ta kultura, je li to taj fini svet koji nosi cipele što sjaje i šljašte, a njihove gospođe šešire koji vrede više od deset pari mojih opanaka. Popišam im se ja na tu kultura. I ne beše mi više žao onog riđokosog što ga ja ubih. Nije mi žao. Žao mi je što ih ne ubih više... Sam sebe iznenadih sa ovim razmišljanjem, ali tako je bilo. Omrzoh ih opasno.
Našli baba Jelku živu. Sakrila se pod nekim drvenim koritom i ne nađoše je zlotvori. Upišala se jadna, da li od straha ili od toga što ceo dan nije smela da iziđe ispod tog korita, ja ne znam. Pitam za moje, za Velimira i za Vuka. Reče da je Velimir pozvan odmah posle mene i Bogomira, da l' drugi da l' treći dan, a da se Vuk pridodao nekom sanitetu što su terali ranjenike ka Kolubari... Vodio volovska kola, ode sa njima.
Laknulo mi kada sam čuo da su živi...
Proneo se glas da će da se povlačimo prema Užicu i Ivanjici, neko veli prema Užicu pa se ide na Prijepolje, neko opet veli da ćemo za Makedoniju. Svako priča po nešto, a šta je tačno, to niko ne zna. Uglavnom, idemo. Kažu da je taktičko povlačenje, a neko opet priča kako begamo jer je udarila tak'a sila da joj se ne mo'š odupreti. Eeeeee, gde mi je sada onaj pop da se ispovedim, pa da ja njega pitam neke stvari, onako u poverenju. Računam, svešteno je lice pa bolje čuje iz komande šta pričaju. Ovako, ovo neznanje me ubi. I stalno mislim da li su mi deca živa. Kako su, jesu li gladni ili žedni, da li imaju šta da obuku i zagrnu, evo, dolazi već 'ladnije vreme. Pa sam postao nervozan... Pita me nešto Dojčilo a ja ga zateg'o šamarom. On stade pa me gleda, ne zna šta mi bi. Ne znam ni ja šta mi bi, pa mu se posle izvinem. A on dobar čovek pa ćuti. Da je neki rmbaš pa da me sastavio stegnutom pesnicom, ko zna kako bi proš'o i kako bi se sve to završilo. Ovako, imadoh sreće i obećah sebi da neću da budem 'vaki.
I jedared zaspim... Zaspim pa sanjam moga Velimira kako ide i nosi dve puške, pa se nasmejem. Mislim se, 'aj jedna, al' šta će mu dve. A on me gleda pa zove... Lepo čujem njegov glas... ,,Tajko, tajko..." I otvorim oči i vidim ga. Vidim i ne mogu da verujem, 'oću da se uštinem za obraze da vidim da li još sanjam. A on me zagrlio i zaplakao. I ja sam. Čuo da je moja jedinica na ovome drumu za Osečinu pa se raspitao. A ja odmah da li je čuo šta za Bogomira i Vuka. Reče da nije. I obojica ćutimo. Ne mogu da ga se nagledam. Lep mi sin, samo omršaveo, čakširi mu spadaju. ,,A ti ne vidiš sebe, kak'i si, i ti si smrš'o mlogo"- reče pa udarismo u smeh. Nasmejaše se i ovi oko nas. Dadoh mu moje sledovanje ručka da ponese, da ima. I otrča za svojima. A ja ostah. I odmah se bogu zahvalih, molio sam se za ovako nešto i ostvarilo mi se. Eh, da sam makar čuo vest i za ovu dvojicu, bilo bi mi lakše.
Ponovo se u daljini čuju avioni, ali sada malo glasnije. Manojlo je sada siguran da mu se prošli put nije učinilo. Gleda ka nebu kao da osmatra.
A ono što su pričali o povlačenju, to bilo tačno. Krenusmo preko Albanije. Zima nikad jača nego te godine. Bukva puca od mraza. A čovek trpi. Trpi i ide onim gudurama i kozjim stazama, onim vrletima koje polako ali sigurno postaju grobovi nekima. Iznemogneš i samo sedneš... Ovi drugi te zaobiđu. Dok si živ, ne diraju, kada vide da si skončao, skinu čizme, uzmu šinjel, pantalone, uzmu pušku, da se nađe živima koji preostaše.
I tako jedared čujem neku pušku da je opalila i ugreja mi se ruka. I sednem odma', slošilo mi se. Ne znam šta je bilo to, šta me zadesi?! A to našu vojsku gađali Arbanasi, pa tako gađali i mene pogodili. A onda kao lešinari idu za ranjenim dok ne onemoća i padne pa otmu oružije. Džabe Esad - paša lično garantovao slobodan prolaz našoj vojsci, kada bilo poludivnjih plemena koje se otimale njegovoj komandi i naređenjima. Previli mi ranu neki iz Ljubovije, ja jednome dao čarape da sobuje. Da mu se odužim nekako.
Rana me boli sve jače i jače i na kraju počelo da mi magli pred očima. Viču da ima do mora još koji kilometar, da se izdrži, tu nam je spas. Samo preko nekog prevoja i eto ga. Ja idem, idem, idem... Probudim se i vidim da sam u nekom šatoru a po njemu se čuje kiša kako udara. I čujem neke ljude da pričaju a ja ih ništa ne razumem. To su bili talijanski lekari koji mi odsekli ruku. Dođe moj poručnik da me poseti, da vidi kako sam... Ja neću da pričam sa njim. A on sa mnom 'oće pa melje k'o vodenica. Reče kako sam pao i da me ljudi dizali da idem a ja ih sve ter'o u pizdu materinu. A oni nisu dali da mrem sada kada sam doš'o do na kraj puta. Pa me podigli i doneli do ovde. Još reče kako mi spasili glavu tako što mi odsekli ruku. E, pa baš neka idu u pizdu materinu.
A o deci mojoj ni reč da čujem...
Talijani nam kao pomogli, a bili prvo mlogo protivni da dođemo do ovde, nisu nam dali. Pa posle Nikola Pašić, nisam ga voleo, bio radikal... E on pošalje depešu ruskom caru pa ovaj pripreti da će sa saveznicima da raskine pakt ako nam ne pomognu, pa oni na kraju popustili. I sada su nam kao prijatelji i saveznici. A ja ih ne volim baš. Nije samo zbog ruke što mi odsekli, nego kada prođu pored nas oni se drže za noseve i smeju... Kao mi im, biće, da smrdimo. A oni fini... E do, mojega.
A kiša i dalje pada, ne zna niko kada će da stane. Mnogi se na'ladili, čudo jedno. Po snegu izmrznu prsti na rukama i nogama, ali od kiše... Dobiješ na pluća i gušobolju. Ja izbegoh to. Samo mi još fali da bez ruke ovako sakat još i kašljem, pa da bude cela stvar naopaka. I javiše kako neki iz Obrenovca pristigli u logor. Ja trk do njih, jer mi baba Jelka rekla da joj se čini da je moj Velimir sa nekima baš iz Obrenovca otišao da vodi volujska kola sa ranjenicima. Raspitujem se, nema ga. Pitam neke da li su čuli da je neki mali po tom i tom imenu bio sa njima... Jedan reče da jeste. Ja skočim pa ispred tog čoveka u trenu bidnem. ,,Ti si čuo za moje dete?" - pitam. ,,Jesam, čuo sam za maloga Velimira, beše iz nekog sela u Mačvi... Je li imao mladež na vratu sa leve strane, onako poveći?" - on će meni reći. ,,Jeste!!!" - ja se obradovah - ,,Imao je!" E, njega i ranjenike ostavismo čim prođosmo Valjevo. ,,Živ ti je i zdrav, nemoj da se sekiraš" - kaže on meni. ,,Fala ti pobratime moj, fala na ovoj novosti koja mi puno sreće i spokoja donela... Fala to do neba... Fala mlogo".
