ONI DOLAZE
Gost autor: Ana Bošković
Godina devedeset i neka. Moj tadašnji dečko, a sadašnji muž i ja, krenusmo na autobusku stanicu iz njegovog stana na Košutnjaku. Leto, toplo vreme, a neki niski i gusti i mali oblaci prekrili su nebo и pali nisko na grad. Na raskrsnici mi povuče ruku tako jako, da me je rame zabolelo. Pa je pusti... i otrča na sred raskrsnice, poče da skače u mestu, maše rukama... Ja ga pogledah začuđeno i taman se spremih da opsujem, kad mi pogled ode u pravcu pogleda moje ljubavi. A na nebu, četiri svetleća objekta, vrte se u mestu, pa se udalje, pa ponovo priđu blizu, pa se spuste... Umalo ne sedoh na beton, ali smogoh snage da pobegnem iza jedne ograde I čučnem. I sve gledam, a ne verujem. Što u ono što vidim na nebu, što u reakciju mog hrabrog čoveka. Skače, maše rukama i dere se u oduševljenju iz sveg glasa na ona čuda na nebu: „Ovde smo! Siđite! Ana, jebote, ovo je istorijski trenutak!“ Ja se nisam primila na njegovo oduševljenje, već kao svaka normalna žena urlam na njega u dostojanstveno čučećem stavu iza ćoška: ,,Skloni se , bre, možda su radioaktivni... A šta ako zapucaju?!“ On uhvati za ruku jednog slučajnog prolaznika i pokaza mu rukom na nebo. Čovek se otrže od njega, promrlja: ,,Jebote, šta je ovo?“ I kao svaki oprezan i mudar čovek, ubrza korak niz ulicu. Elem, jedva ja odvukoh mog hrabrog čoveka sa raskrsnice, dok je on i dalje sve vreme mahao i zvao ona čuda da se spuste jednom rukom, jer sam mu drugu krvnički stisla, do glavne ulice i uhvatismo taksi. Vozili smo se prema Banovom brdu kroz šumu Košutnjaka. I dalje u oduševljenju da je doživeo bliski susret treće vrste, priča on taksisti šta je video. Ne znam šta je taksista pomislio, da li je pijan, naduvan, lud. Ja mudro ćutim, a srce hoće da mi iskoči, kada na uskoj traci neba između krošnji pojaviše se ponovo oni prokleti svetleći objekti. Taksista zaćuta, dade gas… vozi I ćuti, a sve brže i brže. Rekoh, izginućemo, ili od lude vožnje ili od ovoh gore što nas prate. Kada smo se približili bazenima, taksista dade još jači gas pa reče promuklim glasom: ,,Jebote, pa ovi nas prate!” Utom dođosmo i do autobuske stanice. Moja pametnija polovina željna da objavi istorijski trenutak građanima Čukarice, otvori prozor, baci se polovinom tela kroz njega i zaurla:,,Evo ih, tu su…” Ja pogledah u ljude na stanici. Muk. I svi do jednog gledaju u nebo. Zamrznuti. Posle uđosmo u svetlost Požeške ulice, nebo se više nije videlo. Kada smo se vratili kući, na veliku žalost mog dragog, ni traga u vestima o NLO-u. Kako sam provela noć slušajući ga kako prebira utiske i sve moguće teorije da nismo sami u svemiru, bolje da zadržim za sebe. A vesti, pa naravno, kriju pičke, neće da objave. Tako mi reče.
Sutradan, ustao je jako rano, otišao po novine, ne bi saznao gde su se spustili i da li su ga pomenuli, jer im je on prvi poželeo dobrodošlicu.
I naravno, nađe članak u kome je pisalo da su juče mnogi građani Beograda I Pančeva bili uznemireni svetlećim objektima zvali policiju, vojsku…
Za sve je bio kriv međunarodni cirkus koji je gostovao u Beogradu i prvi put u istoriji gostovanja cirkusa u nas dovukao neke ludačke laserske snopove koje je ispaljivao u nebo.
Ako ništa drugo,saznala sam da mi budući muž nije kukavica. A ja? Zaključite sami.
