Dezorijentisanost
Autor: Ivana Gajić
Jedna od navećih predrasuda koje muškarci imaju u vezi žena a recipročno i samih sebe je da su žene dezorijentisane, a da se oni snalaze u prostoru kao da imaju GPS u malom mozgu. Sve sami Magelani i Kolumboi. Osim mog muža - on je samoproklamovani Jovan Cvijić. Žene su, navodno, izgubljene i teškom mukom razlikuju levo od desnog, napred od nazad, gore od dole itd.
Moj muž, na primer, ovako daje instrukcije kako da se sa Zvezdare stigne do Banjice: ,,Izađeš iz našeg dvorišta i kraneš desno, onda druga desno, prva levo, na prvom semaforu desno, na petom semaforu levo, na šestom semaforu desno, na drugom levo i samo pravo do Autokomande. Je l' znaš šta je Autokomanda? Na Autokomandi skreneš levo, na prvom semaforu poludesno, na prvom skretanju levo, prođeš Zvezdin stadion. Je l’ znaš gde je stadion?" I tako dalje, razumeli ste kako to funkcioniše. Meni to, uglavnom, dođe jako zgodno, jer kad mi kaže, na primer: ,,Treba da ideš na Čukaricu po diskove za kočnice." Ja mu samo odgovorim: "Jaooo, kako ću ja da pronađem tu Čukaricu?! Pa valjda znaš koliko sam dezorijentisana! Je l' to ono kod Kapije Beograda?" Na šta on samo napravi onaj njegov čuveni zvuk između uzdaha i režanja i ode po kočnice. E, tako.
Sad, da se razumemo, muškarci su do svih velikih geografskih otkrića došli slučajno, nabasavajući brodovima na kopna na koja nisu ni otprilike planirali da nabasaju. Kolumbo je nabasao na Ameriku tražeći Indiju, Magelan je otkrio Pacifik misleći da se kraće ka Indijskom okeanu, Džejms Kuk je slučajno naleteo na splet ostrva u spoljnom krugu Antarktika tražeći Terra Australis Incognita (nepoznatu južnu zemlju), današnju Australiju. Žorže Miniša je krenuvši na Maluku ostva, greškom stigao do Papue Nove Gvineje.
Tako smo se moj muž, Joca Cvijić, i ja vraćali iz Treviza do Kranjske gore (petnaest minuta auto-putem) 4 sata preko Triglava, jer je na moju primedbu: ,,Dušo, nismo prošli kroz ovaj tunel kad smo dolazili u Trevizo." On odgovorio: ,,Ti si totalno dezorijentisana." Nažalost, Triglav je u tom trenutku već bio otkriven, mada je nama delovalo da ljudska noga nije kročila putem kojim smo se mi vozili najmanje otkako je počeo da veje prvi sneg, a verovatno i godinama pre toga.
U svakom slučaju, uspeli su i nas da ubede da smo, jadne, dezorijentisane i pogubljene i ,,ko nam dade volan u ruke?!" Pa tako i ja, kad vidim da neko nešto mulja u saobraćaju, dreknem iz petnih žila: ,,Glupačo glupa, ko ti dade volan u ruke?!" U 7 od 10 slučajeva se ispostavi da je ,,glupača" u stvari glupak. Žene se ne duvaju dok voze, voze pažljivo, ne preterano brzo, školski, uglavnom zato što najčešće one razvoze decu po gradu pa su samim tim i pažljivije za volanom. Voze sa materinskim instiktom, planski i proračunato. Problemi se javljaju uglavnom kod paralelnog parkiranja... ili bilo koje druge vrste parkiranja ili kada se u saobraćaju dešava nešto što može da se vidi samo u retrovizoru. Opšte je poznata činjenica da žene gledaju samo napred a da im retrovizor služi da poprave karmin i šiške. Dokle god se ništa ne dešava levo, desno i pozadi, žene su najbolji vozači na svetu. Jer, žene su skrojene za ,,multi-tasking". Žena može da vozi, telefonira, traži nešto u tašni, menja muziku na radiju i detetu pelene, sve u isto vreme dok muškarac onog trenutka kad mu zazvoni telefon i kaže halo, počinje da vozi kao da je popio tri flaše šljivovice. Još ako ga zove žena da mu nešto traži ili popuje... kao da je popio tri flaše rakije, pao na glavu i oduzela mu se leva strana. Ne postoji ništa opasnije u saobraćaju od muškarca koji telefonira. Prepoznaćete ih po tome što se kreću neprirodno sporo, sporije od vozila auto škole u kojima za volanom sedi neka preplašena devojčica, prestrojavaju se bez žmigavca (jer kako da govori i da da žmigavac u isto vreme?), stanu pa krenu, krenu pa stanu, ševrdaju itd. Muškarci su, generalno spremni na sva moguća iznenađenja u saobraćaju osim na telefonski poziv svoje žene. Moj muž je u stanju da pri brzini od 140 na sat, dok pretiče kamion a u susret mu žuri neko besno vozilo, predvidi da ću ja baš u tom trenutku da podignem ruku ispred njegovih očiju i uzviknem ,,Jaooo, vidi kako su lepe lale u polju!" Savlada me jednim laktom u pleksus, doda gas, zaobiđe kamion, vrati se u svoju traku i kaže: ,,Divno dušo." Ali kad ga pozovem telefonom dok vozi, uvek mi kaže: ,,Ne mogu sad da pričam, vozim! Zvaću te kad stanem negde." Hmmm...
Nego, da ne dužim. Ovako se daju instrukcije gde se nešto nalazi u gradu, na primer zubarska ordinacija: ,,Znaš onu slatku radnju na ćošku one ulice gde smo jednom išli da se nađemo sa Žikom i Stevkom? Kako ne znaš? Tamo gde si mi rekao da mi je lepa frizura? E, prođeš tu radnju i onda još malo napred nastaviš do onog skvera gde si mi 1997. rekao da me voliš i tu skreneš, ja mislim levo... čekaj da se okrenem u tom pravcu... gde je Skupština u odnosu na gde sad stojim... e, levo. I onda prođeš onaj sladak kafić koji su pre dve godine otvorili oni prijatelji od onih tvojih prijatelja, znaš onaj visoki sa naočarima i ona dosadna žena... Mislim da su se razveli, mislim, da sam ja on ja bih se odavno razvela... šta sam pričala? A, da... prođeš taj kafić i onda se tu parkiraj negde i izađi da mi kupiš puder Aurora natura pleasure passion broj 4. u Jasminu. Jasmin je odmah pored kafića.
A ovaj zubar ti je u Resavskoj 7.
Kakvi semafori, kakvi bakrači.
