Braon čizme
Autor: Nataša Spasojević
Crvene čizmice za čardaš, ili privlačenje muške pažnje u hladnim, zimskim noćima. Duboke i tople za sneg, gumene za kišu ili ribarenje - ovisno od osobnih preferencija. Kratke za kasnu jesen, duboke za zimu... i, ne daj Bože, pletene za leto! Ali dobro, o ukusima se ne raspravlja. A kaubojske? Da, baš one kožne do listova što su ih frajeri sa Juga nosili koračajući prema strašnom neprijatelju... ili stoci. Zveckale su i one i revolveri, a verovatno i srca mladih tinejdžerki gledajući ih preko malih ekrana. Nosili su ih i rokeri, za kojima osobno i dalje uzdišem. Sa štiklom, bez štikle, kožne, animal print, udobne ili pak ne, na kraju sve imaju istu ulogu: primarnu da se u njima kreće, hoda; sekundarnu za ples, seks ili možda gađanje pokvarene muške svinje u naletu negativnih strasti. A brendovi koji ih imaju u svojim kolekcijama? Previše i za spomenuti!
Žene ih vole, muškarci uglavnom proklinju - treba platiti četvrti par sličnih na štiklu.
Ja volim crne, kožne, preko kolena i sa vrtoglavom potpeticom, mada ih iz (ne)opravdanih razloga nemam . Prvi je taj što ne znam baš hodati na štiklama, ali mi tako lepo izgleda. I elegantno, mada je jednom davno u prodavnici obuće prijateljica šaljivo prokometirala moj izbor sandala kao „pomalo istočnoevropski“. A drugi je „viša sila“ ili mojih metar i šezdeset! „Progutale“ bi me! Opet, nikada mi je nije bilo žao što sam niska jer „mogu i Italijana i Šveđanina“, a prioriteti se moraju poštovati! Imala sam neke druge crne, do kolena bez ikakve potpetice koje sam pre mesec dana teška srca ostaviila u Kazablanci.
Volim i crvene, na malu kockastu potpeticu, do malo iznad gležnjeva sa obaveznim pertlama. Baš prave vintage, u kojima su nekada viktorijanske dame vešto koračale po mokrim engleskim pločnicima. Listajući e-novine o vintage modi, ugledala sam jedne takve boje slonovače. Ta boja mi se nije dopala, zamislila sam ih crvene i odmah se zaljubila. „Moram ih imati“, pomislila sam dok sam uz zvuke Bramsove „Mađarske igre br. 5“ pomalo nervozno tražila takve jedne preko interneta. Lažem, slušala sam „Janoš“ od Brene jer sam odmah posle viktorijanskih dama pomislila na čardaš i Mađarsku! Ali avaj, čizmice ne nađoh a Brenu ubrzo nakon završetka smene zamenih čašom vina na terasi mog afričkog stana. Dosta Balkana! Crvene čizmice i dalje sanjam, a u međuvremenu kupila sam crvenu torbicu, baletanke, kožne rukavice i košulju... Da, čizmice bi definitivno bile jeftinije!
Ipak, u cipelarniku imam poseban par čizmica koje ne bih dala ni za šta na svetu. Naizgled sasvim prosečne: svetlo- braon, na malu široku štiklu do listova tek da podsećaju na kaubojke; kupljene prvog leta u Maroku. Bila sam oduševljena kada sam ih ugledala u jednoj radnji u urbanom delu grada, čak 80% snižene i to poslednji par. Sva sreća te Marokanke imaju mala stopala! Nisam ni slutila da sam kupila par čizama u kojima ću hodati po mnogim aerodromima: Kazablanka, Pariz, Bazel, Valensija, Istanbul, Tunis, Beograd, Budimpešta, Marakeš, Rim, Milano, Lisabon, Atina i Larnaka; druge gradove da i ne spominjem. Kako gotovo nikada ne putujem u letnjim mesecima, a udobnost je imperativ dok se prelaze državne granice, nekako uvek bi bile moj izbor. Potpuno neplanski, bile bi obuća koju bih bez razmišljanja obuvala iako bi crne gorepomenute čizme možda bile bolje rešenje ili pak patike; očigledno svako ima svoju sudbinu! Braon su za putovanja! Tako je bilo i juče dok sam putovala ka ovom delu Evrope: na terminalu A u Atini dok sam čekala let za Larnaku pomislila sam da bih umesto „itchy feet“ mogla početi koristiti izraz „itchy boots“- značenje bi svakako bilo isto!
