Šta vi očekujete od nas?
Autor: Jelena Milenković
Da se ne delimo, ne pičkaramo, ne budemo jadni, željni pažnje, ne trudimo se iz petnih žila da oživimo one tinejdžere koji smo bili kad su nas ubili. Raznim ratovima koje nismo hteli, inflacijama koje su od srednje klase napravile sirotinju a od pokvarenih bezsavestnika prekonoćnu buržuoaziju, bez manira, bez umerenosti. Ubili su nas kad su nam oteli svaki jebeni san koji je delovao tako racionalno pa odjednom potpuno nemogućan.
Šta od nas da očekujete? Mi smo, bre, učili napamet „Gorski vijenac“ jer smo morali a Petrarku jer smo hteli. Ispraćali smo najhrabrije među nama u beli svet, mahali za avionima i vraćali se da punimo krug dvojke živim mesom na raznim demonstracijama. Mi, „plišani“, verujući, razbucani, zbunjeni, histerični.
Gledali smo kako neprimetni klinci iz kraja postaju face sa utokama i “opasni“ momci sa gomilom isto tako naoružanih klinaca iza leđa, kako preuzimaju centralna mesta u gradu dok se „Oči boje meda“ brzinom svetlosti zamenjuju „Očima boje duge“. Najbolji među nama tražili su dobrovoljno utočište u raznoj sintetici. Tablete, gandža, kokain, hors...
Besmisao se lečila sigurnom atrofijom mozga, jeb'o ti sve one progutane knjige, i Hemingveje i Ničee, besomučno spremanje ispita bez pomoći interneta, bežanje na krovove, tavane, garaže, podrume, gde
se formiraju bendovi, umetnički dekadentni kuloari i čajem od nane leči smrtno ranjena pop-kultura.
Od nas koje je polusvet potopio poput cunamija, od nas, koji nismo skapirali da će zaista „poeziju svi pisati“ dok sloboda ne ume da peva o nama, mi, bedni sužnji uverenja da će arhetipski Mesija svakog časa da se spusti i ognjenim mačevima poseći korov koji se okitio retkim, planinskim cvetovima. Od nas, šta da očekujete? Osim grčevitog držanja za privid normalnosti dok su nam fioke pune lekova za smerenje a jezici često brži od pameti, pri čemu se neumorno upoređujemo sa drugima, takmičimo sa sopstvenom nesigurnošću, glumimo da smo se spasili. A nismo, jedemo govna! Od nas ne možete da očekujete ništa.
Mi smo podvojeni, potrojeni, postrojeni, proburazeni, potrovani. Svako ko bljune vatru nama je zmaj, iako je uglavnom samo nespretan fakir koji na vrhuncu uticaja izgori u sopstvenom plamičku. Od nas možete da očekujete samo da poslednjim snagama odgojimo novu generaciju koja će imati više matematičara nego pesnika, više radnika nego ratnika, više dalekovidih nego dugonogih. Više onih koji će manje isticati ko su im bili dedovi a više delati kao da pre njih nije postojao niko.
Od nas, koje su sjebali rođeni očevi možete da očekujete samo gram uložene očajne snage da ne sjebemo svoju decu.
