Karmen, kakvu volimo ili Kakvu Karmen volimo?
Autor: Vera Vujičić
Treći mart, 1875. je bio veliki dan u životu Žorža Bizea. Tog jutra je imenovan za Viteza Legije časti, što je jedno od najvećih francuskih priznanja. Te večeri, opera koja će mu doneti besmrtnost, biće premijerno izvedena na pozornici Opera Comique.
Ali, to nije bio srećan dan za mladog kompozitora. Dve godine je posvetio komponovanju Karmen, opere za koju je verovao da će biti revolucionarna. Verovao je da je to najbolja muzika koju je ikada napisao. Čeznuo je i nadao se trijumfu, ali – doživeo je debakl.
Istina, pojedini momenti su izmamili entuzijastičan aplauz publike, ali sve u svemu, prijem je bio hladan. Očajan, otišao je kući, tešeći se nadom da će Karmen imati više uspeha u Beču, gde je stavljena na repertoar za sledeću sezonu. Nažalost, to nije doživeo. Tačno tri meseca posle premijere ove poznate, danas obožavane opere, Bize je umro, u svojoj trideset sedmoj godini. A Karmen je nastavila dalje, izazivajući burne reakcije, već skoro 150 godina, sve do današnjeg dana.
Iako je Bizeova prethodna opera, Djamileh, doživela neuspeh, direktor Opere, Camille du Locle, ga je angažovao da napiše operu po naturalističkoj pripoveci, Karmen, Prospera Merimea. Dvojica libretista, Henri Meilhac i Ludovic Halevy, su pozvana da ovo literarno delo prilagode specifičnostima scenskog izvođenja. Libreto za operu se drži osnovne radnje i glavnih likova, ali neki likovi su dodati, a neki izbačeni. Pojedine scene, važne za razumevanje ove napete drame, su izostavljene. Ipak, pomenute su tokom opere, tako da publika ima kompletnu sliku događaja, koji su prethodili onome sto možemo da vidimo i čujemo od momenta dizanja zavese i početka prvog čina.
Svakako, pažljiv gledalac/slušalac će imati mnogo veću šansu da razume ovu operu, koja, priznajem, nije jednostavna. Likovi nisu crno-beli. Umesto dvodimenzionalnih karaktera, tipičnih za mnoge opere tog vremena, Bizeovi likovi su od krvi i mesa, jakog temperamenta, koji zahtevaju ništa manje snažnu muzičku karakterizaciju.
Od samog početka, čak i pre premijere, opera Karmen je izazivala probleme. Direktor Opere, zgrožen i zabrinut, tražio je da libretisti ublaže radnju i smekšaju likove. Ne zaboravimo, reč je o viktorijanskom periodu i konzervativnom shvatanju tog vremena. Bilo kakva naznaka seksualnosti bila je skandalozna. Opera Comique je imala reputaciju porodičnog pozorišta, sa repertoarom pristupačnim pripadnicima srednje klase.
Merimeova pripovetka je puna opakih likova, kriminala, laži, krijumčarenja, pa i ubistava. Originalni Don Hoze je najpoznatiji bandit u Andaluziji, koji je počinio tri ubistva, pre nego što je ubio Karmen. Za potrebe opere, libreto je ulepšan i priča je prihvatljivija. Don Hoze je častan, naivan čovek i uzoran vojnik, ali susreće fatalnu ženu i postaje opsednut njome. Ona je zavodnica, koja flertuje, izaziva ga i svojim seksepilom sluđuje. Da li je on njena žrtva?
Direktor Opere je insistirao da se kraj promeni i da Karmen ne bude ubijena. Nije se tu samo radilo o njegovom puritanizmu, vec i o brizi za finansijski efekat koji će takva predstava izazvati. Nemoral i kriminal nisu bili tema predstava ovog teatra. Nije želeo da otuđi svoju vernu publiku.
Ali, Bize je bio neumoljiv – Karmen mora da umre.
Ono što čini Karmen jednom od najpopularnijih opera svih vremena je kombinacija izvanredno privlačne muzike i drame, koja nas drži na ivici stolice. Tragičan, skoro nepodnošljiv, finale – u kom očajni Don Hoze ubija ženu koju voli, jer je to jedini način na koji može da je poseduje – je verovatno najbolji primer Bizeovog nepogrešivog instinkta za opersku dramu.
Don Hoze je žrtvovao sve zbog Karmen. Napustio je posao, svoju verenicu, čak i svoju bolesnu majku. Dozvolio je sebi da postane dezerter, odmetnik. Iz nekog svog razloga, osećao je da nešto treba da dobije za uzvrat. Zbog čega je bilo šta očekivao od Karmen? Od samog početka, u čuvenoj ariji Habanera, pa nadalje, ova slobodoumna žena ponavlja šta ljubav znači za nju, a to je sloboda da bira. L’amour est un oiseau rebelle – kaže ona – ljubav je buntovna ptica, koju ništa ne može pripitomiti.
https://www.youtube.com/watch?v=KJ_HHRJf0xg&feature=youtu.be
Karmen je volela Don Hozea, ali posle se zaljubila u toreadora Eskamilija. Ona Don Hozeu ne duguje ništa. No, on je više bio okrenut svojim osećanjima, nego potrebom da upozna ženu koju voli. Izgleda da ni samog sebe nije poznavao. A preku narav je imao.
Na svoj način, Karmen je opera koja je započela školu verizma. To je operski žanr karakterističan za početak XX veka, i za razliku od realizma, bavi se svakodnevnom, običnom, često ružnijom stranom života ( il vero – istinito). Gotovo je istovetan sa francuskim naturalizmom.
Karmen je prvi lik u operskoj literaturi, koji predstavlja običnu ženu, a ne kraljicu, boginju, mitsko biće ili kurtizanu, kojoj muškarac diktira način života.
Ona je fabrička radnica, neobuzdana, divlja, koja se ne pretvara se da je ono što nije. Ona je femme fatale. Voli da zavodi, ističe svoju seksualnost; vidimo je kako flertuje i zavija cigare na svojoj goloj butini. Svesna je svog seksepila i ne ustručava se da ga koristi, iako oseća prezir prema muškarcima, ali i prema životu. Međutim, Karmen nije nemoralna. Ona ima svoje principe, kojima je verna; važno joj je da sebe ne laže. Radije će umreti, nego što će sebe izneveriti. Na neki način, ona je ženski Don Đovani – gleda smrti u oči i ne plaši se, već ostaje ono što jeste.
Karmen je fatalista, sujeverna je: veruje kartama koje su joj predskazale smrt, time je opsednuta, prosto traži i izaziva smrt.
https://www.youtube.com/watch?v=puQ85aLEc5w
Postoje tumačenja po kojim je finale opere zapravo samoubistvo, a ne ubistvo. Neki režiseri tako režiraju ovu scenu: Don Hoze drži nož, a Karmen ga izaziva i na kraju sama naleće na oštricu noža.
Zašto Karmen mora da umre?
Muzikolog, Susane McClary, kaže da je Karmen za mnoge heroj, a za mnoge je opasnost. Ona predstavlja sve ono opasno, što potencijalno može da vam se desi sa ženama. I baš kao što očekujemo da Drakula bude ubijen na kraju filma, tako i ova ,,monstruoizna” žena mora da završi.
U nedavnoj produkciji Karmen, početkom ove godine, u firentinskoj operskoj kući, Maggio Musicale Fiorentino, režiser, Leo Muscato, je dodao na samom kraju novi moment: ranjena Karmen uspeva da se domogne Hozeovog pištolja i puca u njega.
https://www.youtube.com/watch?v=fEl-eiwMKQM
Ovaj kraj, u stilu – nije kraj kad je kraj, već je kraj kad ja kažem da je kraj – izazvao je mešovite reakcije. Jedni aplaudiraju, drugi se čude i negoduju. Neki idu čak toliko daleko, da veruju da je novi kraj dodat pod uticajem izvesnih trendova, koji zahtevaju političku korektnost.
Ja u tome vidim izraz umetničke slobode režisera, koji je takođe stvaralac. Dakle, on stvara, kreira, na osnovu svoje ideje i inspiracije. Ako mu je podsticaj dalo sveprisutno nasilje nad ženama, što da ne!
Jer, inspiracija ne dolazi samo od mesečine, paučine i laganog povetarca u osvit dana, već itekako i od političke i društvene svakodnevnice.
