Novogodišnja priča ili kako je pobedio rokenrol
Autor: Vera Vujičić
Decembra 1976. sam imala 23 godine. Sećam se, zamišljala sam da sam postala odrasla osoba, da je ta zrelost, o kojoj se toliko priča, konačno stigla. Verovala sam da su mi stvari u životu jasne. A u stvari, tek sam bila na pragu da upoznam sebe.
Par meseci ranije sam bila raskinula sa dečkom, s kojim sam se godinama zabavljala, još iz gimnazijskih dana. Tako to bude, kad si jako mlad. Često ne znaš baš najbolje da proceniš ko je za tebe. Vidiš samo veliku sliku, detalje i nijanse, ne baš. A ti, takozvani detalji, su zapravo, velika stvar. No, ti to ne znaš. Ali, instinktivno osećaš.
Taj dečko je bio oličenje dobrog dečka. Sin jedinac iz dobre kuće, lepo vaspitan i blag, divan prema meni. Završio škole, zaposlio se, pred njim lepa karijera… Logično, počela su ona pitanja: Šta čekate, kad će svadba? Ja zgranuta - kakva svadba, pa ja sam još dete! Ali, ne samo zbog toga…
Bilo je tu još nešto, što je meni bilo nejasno, ali osećala sam da postoji. Dotični mi se, uz sve dužno poštovanje i opisane odlike, nekako sve manje uklapao u život i priključenija. Nisam mogla precizno da kažem o čemu se radi, ali znala sam da postoji nešto, i to nešto veliko.
Jednog jutra sam se probudila i shvatila da je došao momenat da okrenem novi list. Pravo iz kreveta sam dohvatila telefon i dečku rekla da je svemu kraj. Da sad ne opisujem kako je to izazvalo opšti haos. Naravno, svi su pitali: Zašto, zbog čega, šta se desilo?
Iako tada nisam mogla sa dam neki smislen razlog kao objašnjenje, mnogo godina kasnije mi se javilo.
Jednog leta, u Beogradu, kod mene u stanu se po običaju skupilo veliko žensko društvo – moje drugarice, sestre i rođake. Razgovoru nikad kraja. Vrlo iskreno i otvoreno se pretresaju stare i nove teme, pa tako dođosmo i do onog drevnog, teškog pitanja – zašto sam ostavila tog dečka?
I meni sinu odgovor, totalno precizno sažet u jednoj rečenici: Pa, on uopšte nije voleo rokenrol!
U sobi, prasak smeha, sve ženske se kikoću, misleći da ja po običaju izvodim neke humorističke kerefeke. Ali, ne, to je bio odgovor.
Razumećete, nije u pitanju samo muzički ukus. Rokenrol je pogled na svet, način razmišljanja, način života.
Eto, to je bila ta velika, veeelika mana, nešto što je nepremostivo i što se ne može ni najvećim trudom ispraviti.
I tako, tog decembra 1976. sam bila sama. Dečka nisam imala, a mama i tata su krajem decembra nekuda otputovali. U društvu se pročulo da ,,imam prazan stan, žurke svaki dan”; drugim rečima, doček Nove godine, koji je u to vreme bio jako važan događaj, će biti kod mene.
Sa mojom najboljom drugaricom sam napravila okvirni plan – koga ćemo da pozovemo, šta će ko da kupi, pravi, koliko čega i već kako to ide. Dogovor je bio da se kod nje svi nađemo 27. decembra uveče, pa da podelimo dužnosti. Tako je i bilo. Ja sam malo kasnila i stigla sam poslednja. Uđem u sobu, tamo već svi zauzeli mesta, posedali po podu, a na kauču, ležerno ispružen, polu-sedi, polu-leži JP, zvani Pop, moj sadašnji muž.
Znala sam ga iz viđenja već 6-7 godina, ali se nismo družili. Onako tanak, sa dugom plavom kosom, kao da je neki Skandinavac, uvek mi je privlačio pažnju. A ćutljiv, pa me je još više intrigirao. Nisam mnogo znala o njemu, izuzev da je bio dobar đak i da je uvek imao sve ploče koje bi se tek pojavile. Imao je ozbiljan ukus, njega su interesovali Yardbirds, Jack Bruce, Jeff Beck, Jethro Tull, John Mayall i takva imena. Znala sam i da je 1969. bio na koncertu Džimija Hendriksa u Parizu. To mi je tada delovalo gotovo nestvarno. Bili smo klinci, 16 godina.
I tako, sad smo se ponovo sreli. Dakle, leškari on tako, a samo gleda u mene. To mi je bilo i lepo, ali i nekako nezgodno, prosto sam se spetljala. Pravim se da ne primećujem, trudim se da ne gledam u tom pravcu, ali osećam taj pogled i sve više se okrećem u njegovom pravcu i sve duže i ja gledam i gledam… I tako su se četiri zelena oka gledala i gledala… Ništa jedno drugom ne rekosmo, ,,pogledi su nam govorili više od reči” – što reče onaj Danijel, u Evrovizijskoj pesmi Džuli.
To je bilo 27. decembra, a 31. je bio novogodišnji žur kod mene. Nastavili smo da se gledamo, pa da se držimo za ruke… The rest is history.
Happy end.
