LEPTIRIĆI U ABDOMENU (Deo prvi)
Autor: Vladimir Jovanović
„Da li je istina da ste i po stupanju u bračnu zajednicu nastavili sa promiskuitetnim ponašanjem, zbog čega vas još uvek u rodnom kraju zovu starim nadimkom - „Caca guzica“?“
Spasenija, Caca Virijević, neutvrdivih godina, rodom iz Jagnjila kod Mladenovca, okrete se u pravcu publike i pokri usta dlanom leve ruke, na isti onaj način kao kad klinci u razredu hoće da puknu od smeha, jer je nadrndani nastavnik neoprezno prokomentarisao da „svi junaci nikom ponikoše i u crnu zemlju pogledaše“, a dežurni šaljivdžija iz poslednje klupe mu hrabro replicirao -„Ne budali, Kraljeviću Marko“.
Bila je svesna svoje naturalne lepote, i uprkos nekom kilogramu viška, godinicama, potpunim odsustvom talenta za slaganje boja i blago razmaknutim sekutićima, a la Vanesa Paradi, skoro da ništa nije moglo da poremeti ocenu njenog „umjetničkog dojma“ ove večeri - čista desetka.
Kapirala je nepogrešivo da je oko kamere neviđeno gotivi i da publika frenetično reaguje na svaku njenu maznu rečenicu. Imala ih je u šaci i nezaustavljivo je grabila ka poslednjem pitanju.
Ipak, ni u najluđim snovima nije mogla da pretpostavi da je prema on-lajn sondaži renomirane kompanije Houm Medija Risrč, udeo televizije Lajt i njenog besmislenog insalt rijalitija -„Poligraf srca“, u nacionalnom šeru opasno napao dvadeset osmi procenat, a da je što se tiče riča u prajm tajmu, nekih 2.235.458 gledalaca targetovane populacije od 4 do 104 godine, s velikom znatiželjom posmatralo, ovaj svojevrsni ginekološki pregled uživo, nesretne Spasenije.
„Da, istina je!“, odgovori Caca i na svu sreću prekide monstruozno pojačano simuliranje otkucaja srca, koje je režiser programa morao po franšiznom ugovoru da pušta uvek kad se takmičari premišljaju oko ponuđenog odgovora.
Mrzovoljna, i do grla zakopčana , voditeljka rutinski pređe na sledeće pitanje.
„Da li je tačno, da vas je tadašnji svekar prisiljavao da ga vezujete selotejp trakom i udarate drvenom varjačom po goloj stražnjici, dok je u susednoj sobi blago retardirani komšija Radovan vodio ljubav s njegovom dvadesetpet godina mlađom, trećom suprugom, koja u tom trenutku, tehnički gledano, bila vaša svekrva?“
Ovog puta potvrdan odgovor se ni iz daleka nije tako dugo čekao a razdragani auditorijum u studiju, koji su činili studenti završne, to jest prve i jedine, godine frizerske akademije „Rajković“, tražio je, s punim pravom, od svog novog idola da ide do kraja. Caki je ipak imala meru, i dvesta četrdeset, do tada maznutih hiljadarki, učinilo joj se kao više nego razumna kompenzacija za ustupanje ekskluzivnih prava na prenos živog izvođenja testa Papanikolau.
„Kako možete ovo da gledate, profesore... Pa je l' vam se ne čini da pomalo vređa ljudsko dostojanstvo i inteligenciju?“ upita potpuno ćelavi čikica svog sobnog cimera Marka.
Jebiga, doneo je portabl televizor „Iskra“ od kuće, učinivši im sumorne bolničke dane kol'ko-tol'ko podnošljivijim. Morao je da ga trpi i uvažava, iako je bio žešći pejn in di es.
„Ko me pita? Zar ne vidite da gledam po službenoj dužnosti! I vi biste valjda, gledali svoju buduću suprugu!“
„E, to je onda nešto sasvim drugo“ reče, sad već pomirljivo čika Voja, „Znate, nisu mi doneli naočare za daljinu, ali bih rekao da je u pitanju veoma pristojna mlada osoba. Čekajte, govorimo o voditeljki... zar ne?“
„Šta te boli kurac, matori?“ pomisli u sebi iznervirani cimer i ustade naglo da protegne noge glumeći u prolazu nepostojeći daljinski upravljač majušnog, slovenačkog, vintidž tevea.
„Hoćete li da vam oljuštim pomorandžu, ako ne vidite... baš su sočne, već sam jednu smazao“.
Nastaviće se...
