Čitaj kao što je napisano
Autor: Vera Vujičić
Do nesporazuma često dođe, čak i onda kada za to nema baš nikakvog razloga.
Recimo, kažete ili napišete jednu sasvim razumljivu rečenicu. Ništa enigmatično ili kontroverzno. Potpuno bez aluzija, otvorenih krajeva ili prostora za drugačije tumačenje.
Ipak, desi se da neko u vezi s tim odgovori kao da je reč o nečemu što ni po zvučnosti, niti po smislu, nema nikakve veze sa vašom rečenicom. Ima i toga da momentalno skoče, pa vas grde zbog nečega što uopšte ne da niste rekli, već ni pomislili.
Vi trepćete, stavljate prst na čelo i pitate se o čemu se radi. Da niste slučajno nešto pogrešno izgovorili ili u brzini lapsus u pisanju napravili? Ali, ne, nije to.
Pokušavate da dođete do reči, da objasnite… no, bez uspeha. Naprotiv, situacija obično postaje sve zapetljanija i nerazumljivija. Kažete: Čekaj, pa nisam to uopšte ni rekla, ni mislila. Bolje to nemojte da kažete. Najbolje, nemojte ništa da kažete. Izuzev, ako vam ne treba materijal, kao inspiracija za neku burlesku.
Kažem jednoj svojoj sagovornici, koja je povišenim tonom vatreno pokušavala da me ubedi u ono što sam ja upravo rekla:
,,Nema potrebe da se nerviraš, pa i ja to isto mislim.”
Na moje zaprepašćenje, ona mi još neprijateljskijim tonom podviknu:
,,Možeš ti da misliš šta god hoćeš!”
Dakle, ne vredi! Od svega, ona je čula samo ono ,,ja mislim”, a naravno, šta nju briga šta sagovornik misli. Najbolje se razgovara sa svojim pretpostavkama o tome šta sagovornik misli. Što bismo slušali, kad unapred znamo!
Sve bi bilo jednostavnije kada bismo jedni druge pažljivo slušali ili čitali, kada bismo se trudili da razjasnimo ono što nismo razumeli; da upitamo da nam se to ponovi ili pojasni; da rečenice počinjemo sa ,,Ja sam shvatio da si rekla…” , a ne ,,Ti, znači, misliš…”. Govorite u svoje ime i pustite druge da govore u svoje. Jer to ,,znači”, vrlo često uopšte ne znači to što je sagovornik rekao. To ,,znači” je često početak meča, u kome se razmenjuju besmislenosti.
Tu se ide od: ,,Ma, nemoj ti meni!”i ,,Kako nisi rekla?”, do ,,Znam ja dobro šta ti misliš!”
O tome se i radi. Ima onih koji ne slušaju sagovornika, pa ne odgovaraju na vaše rečenice, već na ono što oni misle da vi mislite. Ne da misle, nego znaju!
To ,,čitanje između redova” i traženje skrivene poruke mi je posebno besmisleno. Što reče poznati režiser, Džon Ford, kada su ga pitali koja je poruka njegovog filma:
,,Poruke šaljem poštom.”
Bilo je to davno, pre interneta i sms poruka.
Ali, danas, baš u tom dopisivanju na društvenim mrežama, nastaje karambol. Svaki status na Fejsbuku je potencijalna objava rata. Bez obzira što je taj status skroz miroljubiv.
Recimo, pre par dana, vraćajući se kući, spazih nešto što mi je izmamilo osmeh. Zapravo, jedna za drugom, tri male, lepe stvari. Škljocnuh par puta i te fotke, uz par rečenica, stavih na svoj zid:
Šetam psa juče i pred ćerkinom kućom naiđoh na ovaj znak, na španskom, engleskom i arapskom:
,,Nije važno odakle ste, nama je drago što ste nam komšija."
To stoji u zelenilu i odnosi se na ceo kraj.
Malo dalje je Little Street Free Library, kao malo veća kućica za ptice, sa dvadesetek knjiga. Piše:
,,Slobodno uzmite knjigu koju hoćete, vratite je kad možete, a ako želite, dodajte još poneku knjigu.”
I onda, na putu ka mojoj kući, iz kola videh ovaj znak na banderi:
,,Love ❤”
Volim ovaj Teksas, drago mi je što živim među ovim ljudima.
Dakle, o čemu se ovde radi?
Već na prvi pogled i bez ikakvog udubljivanja, jasno je da je ovde reč o ljudima (koje ja volim). Htela bih odmah da kažem da je potpuno deplasirano negirati i kritikovati nekoga ko izgovori/napiše rečenicu u kojoj je subjekat ,,ja", a predikat ,,volim". Izuzev ako objekat nije ,,fašizam", ,,rasizam" i slične gadosti. U suprotnom, na moje ,,ja volim", vi kažete ,,ne, ne voliš"? Ne razumem.
Komentari, koji su usledili, ukazali su na dve greške u komunikaciji:
Prva je upravo ova, koju sam navela. Objašnjavati nekome da ne voli ono što je rekao da voli.
Druga greška se sastoji u tome da se komentariše nešto, što nije rečeno.
Nekoliko ,,komentarora" je iskoristilo priliku da odmah počne da kritikuje američku spoljnu politiku. Rekoše i da su Amerikanci sebični, i usamljeni, i svakakvi, da ne znaju geografiju, ništa ne znaju, tu sad nešto izigravaju, pišući kao neke poruke dobrodošlice, a pobili su Indijance, izmislili su rasizam... i svašta još saznah o ljudima i zemlji u kojoj živim pola svog života. A to je mnogo godina.
Da li rečenica ,,Volim ljude među kojima živim" znači ,,Volim američku spoljnu politiku"?
Ljudi, građani, ne kreiraju spoljnu politiku. Većina, bar u mom gradu, se ne slaže sa takvom politikom, a ni sa našim predsednikom i njegovom ksenofobijom, izraženom u upornim pokušajima da nametne takozvani travel ban, kojim bi se zabranio ulazak stanovnicima iz 13 bliskoistočnih, azijskih i afričkih zemalja. Ne slažemo se ni sa njegovom fiks idejom da na granici sa Meksikom podigne zid, za koji tvrdi da će Meksikanci morati da plate.
Baš zbog toga, u znak protivljenja toj i takvoj politici, ovakve table su istaknute na mnogim mestima u gradu.
Predsednikov totalno neamerički potez, građani poništavaju izražavanjem svog stava.
Znači, nisu to neke privatne, rukom pisane parole i puke fraze. To je stav. Stav iza koga stojimo mi, narod (we the people), ne samo privatno, u svom srcu i mislima, već i preko organizacija, kao što je ACLU (American Civil Liberties Union).
Ali, eto, nekome je taj stav neslaganja sa takvim predsednikom i takvom politikom, poslužio kao inspiracija da ospe paljbu po tom narodu, proglašavajući ih krivcima.
Uostalom, svaki put kad kažem da ne volim Trampa, nađe se obavezno bar neko da mi podvikne i objasni kako je Hilari ovakva i onakva. Jednom mi čak rekoše i da sam fašista.
Na kom jeziku ,,ne volim Trampa" znači ,,volim Hilari"?
Zbog čega se deru na mene zbog Hilari, ako je ja uopšte ne pominjem? Zašto mi objašnjavaju kako su ljudi u Americi grozni, kada im dajem primer koji potvrđuje suprotno?
U međuvremenu, dok na čelu ne istetoviram ,,Ja ne volim Hilari", reći ću vam ovo:
Ako ikada budete videli da sam napisala kako podržavam američku spoljnu politiku, slobodno me kritikujte.
Zapravo, evo - dok sam pri čistoj svesti - ovlašćujem vas da me spalite na lomači.
Do tada, čitajte kao što je napisano.
