TERASA ZA VIŠAK LJUBAVI
Autor: Jelena Ćuslović
Volim Novembar. Toliko ga volim da ću da ga napišem velikim početnim slovom. Neobično za jedno prolećno dete, ali tako je. Volim taj period kada se spremamo za zimu. Većina bezvoljno, a nekolicina svesno i s radošću. Ali posebno su mi drage kiše koje nas uglavnom čuvaju iza vrata a privlače prozorima kako bismo barem pogledom izašli u šetnju. I tako, u toplini kojom zrači to moje omiljeno mesto u stanu, posmatram zgrade u okolini. Koliko interesantnosti se može zapaziti po terasama... Čega sve tu ima! Zastakljene, natkrivene, otvorene, s roletnama ili bez njih, veš koji ponekad i danima kisne, kace za kupus, police sa obućom, dečiji bicikli, ormani, stare mašine za veš, amorfne gomile prepoznatljivog ili, češće, neprepoznatljivog sadržaja.
Često razmišljam o tome. I često mi na pamet padne sav taj „višak” života koji ne znamo gde ćemo da stavimo. Kada, na primer, neočekivano dođemo do nekog novca, odmah znamo kako ćemo ga potrošiti. Lista prioriteta ili želja uredno stoji zabeležena negde u nama, a njihovo ostvarenje zavisi od sume, ali i od nas samih. Stare cipele, garderoba koju odavno ne nosimo gde je najbrojnija kategorija „za po kući”, aparati koje su zamenile njihove modernije kolege, bajata hrana, stari hleb... Neki odmah razmišljaju o tome kome bi tako nešto bilo od koristi da bi mu poklonili. Drugi bahato bacaju jer potrebe ostalih nemaju veze sa njima. Ima i onih koji sve to vole da čuvaju, godinama gomilaju, u nesvesnom strahu da će odvajanjem i deo sebe na neki način izgubiti. Tada terase stupaju na snagu u punom sjaju!
Ali razmislite malo o tom „višku”. Razmislite o tome da li i kome ga vi prosleđujete. Mislim da višak mnogo više o nama govori nego ta dovoljnost koju čuvamo dok nam i ona sama u nekom trenutku višak ne postane. Setite se kome ste nedavno poklonili malo svog dragocenog slobodnog vremena koje se neplanirano pojavilo. Na šta ili na koga ste potrošili neku nenadanu sumu novca koja vam se našla u rukama. Gde je stari hleb. Čini mi se da način kojim se od viška oslobađamo zapravo govori o nama, našem karakteru i o nekim željama koje se u tom dovoljnom svetu nekada zadovoljiti ne smeju ili ne mogu.
Može li da se ima višak ljubavi? I ako može, sa kim biste tu ljubav krunili? Višak dodira koje biste nekome poklonili? Da li ste ikada sedeli dugo u noć kako biste zaradili mali višak života, dobili od njega komadić više, iskoristili ga za sebe samo? Nemojte barem te ljubavne dragocenosti tako olako i bahato odbacivati od sebe. Poklonite ih onima kojima su potrebne, koji vape za njima ili ih sačuvajte na terasi nečijoj.
Možda će vam ipak taj višak jednoga dana postati nova dovoljnost kada svega što vam je nekada dovoljno bilo više ne bude.
