Pohvala ludosti – Erazmo Roterdamski
Autor: Anica Vučković
Često i lud čovek govori ispravno , grčka poslovica.
Erazmo Roterdamski je živeo u vreme velikih umova poput Kopernika, Leonarda, Mikelanđela, na samom pragu novog doba, na prelazu iz 15. u 16. vek. Sa tog praga video je dalekosržnije i dublje, u skladu sa vremenom koje se tek nastupalo. Rođen je u Roterdamu kao vanbračno dete sveštenika i ćerke jednog lekara. Čitavog života je pokušavao da prikrije to poreklo, a život mu je bio ispunjen nevoljama i brigama. Boravak i školovanje u manastiru ne ostaje mu u dobrom sećanju, ali mu donosi znanje grčkog i latinskog jezika, što mu je omogućilo da se ogleda kao pisac. Jedno putovanje u Englesku je doprinelo da se formira kao humanst i da se u tom smislu dalje usavršava. On iznad svega stavlja izučavanje čoveka i čovečnosti (studia humana). Njegov plan je bio da se naučnom metodom izvrši humanizacija hrišćanstva, tj. da dokaže da je Sveto pismo proizvod ljudskog rada i uma i da stoga prava vera ne može da bude ništa drugo nego ljudska ustanova, dostupna svakom čoveku. “...Apostol je slučajno video natpis na nekom oltaru u Ateni, pa ga je izokrenuo u prilog hrišćanske vere, s tim što je odbacio sve što mu nije išlo u račun, a uzeo samo dve poslednje reči: Nepoznatom bogu , pa i to nešto izmenjeno, jer je natpis glasio: Bogovima Azije, Evrope i Afrike, nepoznatim i stranim bogovima . Svestan škakljivosti teme koju je načeo, on je svoj prevod Svetog pisma mudro posvetio papi Leonu X.”
Njegovo najvažnije delo Pohvala ludosti, napisano je 1509. godine za samo osam dana. Štampano je 1511. godine u Parizu, na latinskom jeziku, uz pomoć njegovog prijatelja Tomasa Mora. Inspirisano ljudskom prirodom, ovo delo je svedočanstvo o vremenu u kome stradaju sve ljudske vrednosti. Ono što ga čini fascinatnim i vanvremenskim je vrhunska ironija i sarkazam, koji, usput rečeno, svakog poštenog cinika prosto zadužuju da pročita ovo delo. Pisano je u formi govora, u prvom licu, a govori Ludost, kao jedina merodavna u poludelom svetu. Ova forma dela ga je , verovatno, spasila lomače.
Ludost se obraća svojim Arhiludacima (naziv za njene vernike). Na početku predstavlja svoje verne sluge bez kojih ne bi vladala svetom, a to su: Samoljubivost, Laska, Zaboravnost, Lenjost, Naslada, Lokomislenost, Razuzdanost, Gozba , Tvrdi san. Ludost ismeva čitavu plejadu uloga koje ljudi igraju stvarajući poredak u kome i danas živimo: mudrace, plemiće, prost svet, naučnike, umetnike, filozofe, kockare, praznoverje . No, to nije ismevanje radi pukog ismevanja. To je pravo stanje stvari koje je ovaj vrhunski humanist rečima naslikao. Najoštriji je kada je pričao o papama, kardinalima, monasima - celokupnovm sveštenstvu. Treba naglasiti da Erazmo nije ateist. U njima vidi oličenje licemerja, koje praktikuje sve sem Hristove poruke ljubavi, milosrđa i skromnosti. Među najveće Arhiludake svrstava pobornike rata.
Međutim, u toku čitanja ovo delo dobija sve više filozofskih nota. Sve češće nailazimo na mesta gde se ironija i sarkazam prepliću sa istinom i realnom neophodnošću Ludosti u životu. Ljubav i umetnost ne bi bile to što jesu da nije zrna Ludosti. Zrno Samoljubivosti mora postojati u svakom, kako bi čovek voleo sebe i bio smeo. Postojanje strasti nije uvek u službi Razuzdanosti. Mislim da Erazmo želi da kaže da je u pitanju mera koja treba postojati da ne bi sve postalo cirkus kakav, izgleda, jeste. „Dvostruki stoik Seneka žestoko ustaje protiv toga i mudracu potpuno uskraćuje strast. A kad tako čini on u mudracu ne ostavlja čak ni čoveka, nego od njega stvara nekog novog boga koji nikada nije postojao ; niti će postojati, ili, da se jasnije izarazim, gradi od njega mramorni kip koji je neosetljiv i u kome nema ničeg ljudskog“.
Meni je u oko posebno upalo stidljivo postavljeno pitanje morala i socijalnog pitanja u razvoju čoveka, ili ga bar ja tako vidim. „... Ali, ko o ovome bude dobro promislio, neće prekorevati miletske devojke...“ Čini se da Ludost svojim govorom na pojedinim mestima ulazi u samu srž filozofije sveta i života, postavljajući smela pitanja i nagoveštavajući smele i često ne crno-bele odgovore.
Jedna molba novim čitaocima : ukoliko vas reminiscencije na mitologiju umaraju i mrzi vas da tražite priče na koje se poziva, ništa zato. Ne odustajte od čitanja zbog toga. Razumećete ga i bez prelistavanja mitologije na koju se na više mesta poziva, a upoznaćete se sa delom koje je u prinicipu lako (i kratko) za čitanje, a koje stalno daje podsticaje za razmišljanje. Shvatićete koliko je ovo delo i savremeno, zbog čega je i vanvremensko.
Čini se da svet/čovek kroz vreme menja svoju formu, ali ne i suštinu.
