LJEPOTA PAŠTROVSKA (Deo drugi)
Autor: Vladimir Jovanović
„ Kako ti se čini?!“ upita me Mikeli, spuštajući đozluke s vrha glave i češkajući gustu, prosedu, blago kovrdžavu, neko bi rekao predugu i svakako neprimerenu njegovim godinama- lavlju grivu, koju je najčešće nosio vezanu u rep.
„ Pa onako, malo je konjasta za moj ukus!“
„ Ne pitam te za Vesnu rođo, no za ovu situaciju sa parama. To ti se dešava jedanput u život. Čuj jedanput... Množini nikad! Bog nas je pogledao jer smo prepošteni, ali se ne smijemo opuštit, ni minut. Pare su ti đaolja rabota... pasaće sve đe ne treba!“
„ Joj, groznica me trese... nisam pametan... možda da uložimo u neku gradnju?“
„ Viđi, nema proooblema, to će nam završit Mićko iz „ Nedvižimosti“. Nego, nije to najvažnije! Bitno je da mi ostanemo, ovako kao sad, nokat i meso, jedan za drugoga... da se ne posvadimo. Kastig se čini na primorje! Brat s bratom ne zbori, otac sa sinom, majka sa đetetom zbog jebenija placeva i katastra! Što nam učinješe Rusi, strijela ih fištila, što je zborila baba Anđuša, pokoj imala!“
„ Nikad ne znam kad si ozbiljan, a kad' se zajebavaš? Ti kao da nisi srećan što prodadosmo ono šipražje, a?“
„ Lomine, braco, drlezine, pustilo, po paštrovski mi zbori... pušti mi te fore, beogradske...“, podiže ruke u gard i poče kobajagi da se boksuje sa mnom, demonstrirajući ovu neverbalnu komunikaciju, inače sastavni deo klasičnog pozdrava, kojim se braća Gorci identifikuju, kadgod i gdegod se sretnu, bilo to na Menhetnu ili na neizbežnim Terazijama.
„ Viđi, zapamti đe sam stao! Idemo, iz ovija stopa u „ Donatelo Uomo“, jer će nas neko furešti srest i pomislit da smo, ne daj bože, zajedno!“
Bilo mi je potpuno jasno na šta je Luka mislio! Na moj nehajni, blago neuredni, vintidž autfit.
Moram priznati da poslednjih godina nisam uopšte vodio računa o oblačenju. Rukovodio sam se najpoznatijim no-fešn principom-samo da mi ne bude hladno. Uglavnom nisam izlazio iz donjeg dela trenerke, koju sam nosio u alternaciji sa ravno krojenim, pazarskim džinsom, zločinački podvrnutih nogavica i crnim duksom s kapuljačom, adidaskama i platnenim pork-paj šeširićem, koji mi je kumašin Dovla doneo iz Londona, pre dosta leta, zbog čega je pola mog žarkovačkog komšiluka mislilo da nisam baš sam u glavi a ona, druga polovina, da sam dobio mesto glavnog em-sija u grupi Ran Di Em Si.
„ Jebiga, kad' si u Budvi, ponašaj se kao Budvanin!'' pomislih i uđoh u nepristojno-luksuzno-barokno-picanski sređen butik, iz koga izađosmo posle jedno pola čuke, sa gomilom kartonskih, fensi kesa iz kojih su provirivali Mikelijevi modni saveti i masthevovi.
„ Ej, nisam ništa kupio mojima! dolete mi iz dupeta u glavu, „ a i obeć'o si mi da ćeš da me vodiš kod onog tvog Bajice na auto-plac, da čekiram, recimo, neki Rav 4, jedno dve godine star, maksimum, ali pod uslovom da ga je vozila žena do pijace ili vrtića, ili penzos, koji unutra nikad nije zapalio pljugu!“
„ Polako, bratski, ne može se to sve za po ure! Doć'emo... imamo kad... Idemo prvo da ručamo, da se javiš Marici. Tetka te se uželjela! Svarila ti je domaće makarule i sirnicu... ajde priznaj kad si je obriva, zadnji put?
***
Marica Dabković se nikad nije udavala. Ne može se baš reći da je bila najbolji mogući egzemplar moralne superiornosti naše familije, koju je Mikeli s ponosom isticao jer je sa nepunih osamnaest, negde početkom šezdesetih, kao pripravnica u računovodstvu, proneverila neku sindikalnu članarinu, pa zbrisala u Titograd s Lukinim ocem, Blažom Mikovićem, lokalnim ženskarošem i desetak godina starijim kolegom iz budvanskog društvenog preduzeća-Beton gradnja. Da nevolja bude veća i on se zatreskao u lepuškastu Pržnjanku, obećavši joj novi život, zaboravivši pritom nesmotreno da pomene da u susednom selu Čelobrdo već ima ženu i dvoje dece, od kojih jedno u kolevci. La dolče vita je potrajala jedno par meseci, taman dok se Blažova Katica odljutila i dopustila mu da se vrati, a nesretnoj Marici stomak počeo da se primećuje, ispod dva broja veće haljine. Đed Špiro joj je „zadao božju vjeru“ da će udaviti i nju i kopile, golim rukama, ali je progutao ponos i poslušao plemenito srce Banović Strahinje, koje mu je došapnulo da umesto kamenovanja izabere oprost za svoju posrnulu kći-pogrešilicu, jer ako neko treba da joj sudi, to svakako nije on, a još manje svetina: rodbina, kumovi i bratstvenici, koji su je već ionako videli razapetu na krstu, sporta radi.
Dopustio joj je da dođe s malim, ali za dugo ne na Pržno, već u staru, napuštenu porodičnu kuću u obližnjim Dabkovićima, provodeći svaki slobodan trenutak s unukom; gledajući ga kako raste kao čempres i učeći ga nešto kasnije, da „riba“, fata obotnice, orezuje lozu, krasti masline, redi pršute, peče rakiju, bere gorski čaj i puca na zečeve, jarebice i prepelice iz đedovog lovačkog karabina. Ma koliko bio kremen kamen, ovo sa mlađom ćerkom ga je proganjalo celog života, zbog čega je osećao krivicu i želju da joj nekako nadoknadi godine promašaja i poniženja. Koliko joj je držao stranu, najbolje su na svojoj koži osetili moja keva Dušanka i njen brat od strica Boro, koji je odrastao u njihovoj kući, pošto su mu oca Sava, Talijani mučki upucali u leđa kraj miločerske kapije, drugi dan posle trinaestojulskog ustanka, a majku Kanu, svekrva pronašla sledećeg dana kako visi u kužini, pored poslednjeg pršuta koji su mislili da sačuvaju za crne dane. Dušanka je posle srednje škole zapalila za Beograd, Boro u Nemačku gde se lepo snašao, oženio njemičinom, kako je baba govorila i otvorio restoran, a Marica je ostala uz roditelje, nasledivši najveći deo porodičnog imanja.
„ Tetka, ja ću da puknem!“ rekoh uzdišući i gurajući drugi tanjir sa makarulima od sebe.
„ Ela, kućo moja... Dobro ti učinjelo! Nemoj da ti ostaje na pijat... Za toliko ne valjaš. Oli fetu kruva i bokun kobasice? Domaća je! E, kako bi ti je mater iđela... nazdralje joj bilo! Zisto ću joj spravit malo mušnice i pršuta. Neka vi svari pasulje ili branje, jedanput!“
„ Nemoj, ko Boga te molim! Uhapsiće me na aerodromu! Je l' znaš kako dismr paštrovski lanč-paket?
Marica se napravi da ne čuje, ustade i ode da nam iseče kolače a Mikeli ulete u sobu besan kao ris. Čuo sam ga da telefonira u hodniku i da nešto žučno objašnjava, ali nisam ukačio u čemu je reč.
„ Budala, švagnuta!“
„ A, ko Luka, za ime božje?“
„ A, ko će drugi... tvoj brajko iz Vupertala! Zbori, da mi jebe i oca i majku pokvarenu, jer je đede tobože i njemu ostavio dio Veljeg Brda a mi smo ga prevarili! I da je posla' advokata u Beč, da to sve provjeri u stari austrijski katastar i da ćemo ga zapamtit svi od reda, za cio život!“
Nisam baš kapirao na keca koliko ovaj novi razvoj događaja remeti našu kombinaciju, ali po smrknutim licima rođaka mogao sam da zaključim da nas ne čeka neki ružičasti scenario.
Mikeli je ćutao kao zaliven a Marica kršila ruke i mrmljala nešto nerazgovetno u bradu, u fazonu „kako ga nije stid“ i otkud baš sad da se seti placa koga bi, da nismo platili šljakere da ga pokose i upristoje, mogli da pronađu jedino vanzemaljci i to desantom iz vazduha.
„ Viđite malizi, ja vi od tija para, dađaolji solad neću ponijet pred Praskvicu, no ve molim, samo da đedu podignete spomenik, kakav dolikuje. Eto, samo to!“
Kao da mi se više nije jela sirnica!
