UKRŠTENE REČI
Autor: Jelena Ćuslović
Živeli su blizu jedno drugom, ali su se kretali drugačije. On je hodao sporo praveći male i odmerene korake, trudeći se da budu istovetni u dužini. Ona se vrtela u krug i povremeno skakutala, lako i neoprezno, poput devojčice. Njeni koraci su retko kad imali dužinu. Njeni su koraci osvajali visinu. Pa ipak, uvek bi se obazrivo dočekala na obe noge jednako preskačući ispucale tragove na trotoarima. Činilo joj se da bi ih zabolelo ako bi im nagazila te betonske ožiljke. Znala je kako boli. Iskusno je poznavala bol njihovog nastanka.
On i ona su i voleli tako – različito. On je voleo horizontalno, nižući perle svojih ljubavi s predanošću zrelog čoveka. Blagoglasje kojem je bio vičan umelo je da razoruža svakog ko bi pokušao da mu se suprotstavi. Međutim, njene su ljubavi bile vertikalne. Zahtevale su malo prostora i bile su im dovoljne skučene sobe, ali bi joj svakog puta rasparale srce. Ono bi se iznova tanjilo i od tuge rašivalo, uvek na različitim mestima. Ona bi ga potom pronalazila, to srce u fragmentima, tužno posmatrajući neka svoja stara postojanja, gledajući u sebe kroz to srce svoje rašiveno. Sastavljala bi ga, ušivala natenane, pa je to njeno obnovljeno postojanje bilo prošarano šavovima tuđih odlazaka koje je samo ona mogla da napipa.
Živeli su blizu jedno drugom, ali su se kretali drugačije. On je hodao jednom, a ona uvek drugom stranom ulice. Nije mario za ljude pored sebe, uočavao je samo one ispred i one iza. I pogled mu je bio horizontalan. Ona se sudarala sa prolaznicima, jednako zagledana u vazdušna komešanja, želeći kiši u susret da krene. I želje su joj bile vertikalne.
Životi su im se povremeno odvijali u istoj ulici. Njih dvoje su, očekivano, uvek išli različitim stranama. Na njegovom trotoaru nicalo je drveće najrazličitije i najzelenije u gradu. Drveće koje se samo sadilo i koje je najbrže raslo. Godila mu je ta sakrivenost u nabujaloj urbanoj gradini, prijala mu je prisnost sa zelenom koju je udisao. Iskrenost, verovao je, miriše zeleno. Ona je, pak, čupala mladice još u pojavljivanju ne želeći da joj bilo šta zakloni svetlost koju je neprestano u svom danu očekivala. Imala je tu riznicu svojih nadanja koja su se razvijala samo uz milje sunca ili hladnost brisanog prostora. Čuvala ih je – riznicu i nadanja svoja. Njena naivnost i njegova obazrivost držali su ih mesecima na istim stranama ulice.
Živeli su blizu jedno drugom i kretali su se drugačije. Ipak, oboje su osećali postojanje onog drugog. Prvo je on osetio nju, njeno kretanje, vertikalno, i njeno preskakanje betonskih ožiljaka. Želeo je da i ona oseti njega, mada nije znao kako kad na njenu stranu nije umeo da pređe, gorovitošću skriven i hladovinom umiven. Ali ona je znala, osećala je podrhtavanja tla i nije morala da ga vidi da bi upoznala visprenost njegovog duha i oganj njegovog uma. Zavolela je tu ulicu kojom su se oboje kretali... Bili su potrebni jedno drugom. Bez glasnih reči. Bez pogleda. Zavoleo je njeno postojanje. Voleo je i sebe kad je osećao da ona postoji. Umeo je više. Želeo je drugačije. Ovog puta i on je hteo u visinu. Ona je hodala svojim trotoarom goreći od želje da dođe do kraja, pa natrag i sve tako dok je noć na ulici ne zatekne. Činilo joj se da tim horizontalnim kretanjem popunjava sva prazna mesta svoja toplinom njegove blizine.
O njemu je volela da razmišlja na svoj način jer joj je on takav odgovarao i nedostajao. Iako nije mogla sa sigurnošću znati kakav je on zaista, nije dozvoljavala da je razmišljanje njeno napusti. On joj je dopuštao da o njemu razmišlja kako želi. Uvlačio se u one misli njene koje su mu u trenutku odgovarale.
Živeli su blizu jedno drugom, ali su se kretali drugačije. Ona je o njemu počela da piše, on je o njoj razmišljao. Neprestano. Ona češće. Ta priljubljenost njihovih duša nije bila ništa novo niti posebno. Posebni su bili njih dvoje u toj priljubljenosti. Priljubljeni, a neljubljeni. Oboje ljubavlju načeti, istovremeno čuvani za trenutak susreta i trenutak dodira. Svako od njih dvoje je zavoleo prisutnost onog drugog, ali na suprotnoj strani ulice. To nije bila ljubav. Bar ne u onom obliku u kojem su je oboje do tog trenutka upoznali. Tu nevidljivu sponu, taj osećaj prisutnosti bez mrve čulnosti, morali su ljubavlju definisati jer za drugu reč nisu znali. Ono što su osećali ipak je pre bila čežnja i žeđ da se uoči onaj za kojim se čezne. Oni nisu mogli gledati jedno drugom oči i tela, oni su čitali jedno drugo. Čitali su pokrete, čitali su odsutnosti, čitali su muziku. Bilo ih je previše jednog u drugom, pa su počeli odlivati razmišljanja svoja. Ona u pisanje, on u drugo razmišljanje. Ipak, čarobnost njihovog neizbežnog zajedničkog postojanja je jednog trenutka spojila trotoare njihovih kretanja u kružni tok...
Morali su se sresti, iako su oboje oklevali. Zastali su, iznenadnost susreta ih je oboje utišinila, samo su se dugo i bez reči dodirivali. Nisu se gledali u oči. Tu tišinu su poznavali. Poljubila ga je u onu tačku između obrva kako je oduvek priželjkivala, i čekala je da je on zagrli. On je dodirnuo njene prste kojima je pisala, o njemu. Dlanovima je osetio kosti njenih bedara. Nije mario za postepenost, ona je njega već poznavala. Privukao ju je bliže, želeo je da oseti da njen dah zaista postoji. I postojao je. Ovako stvarni bili su jedno drugom još veći užitak. Uhvatio ju je za ruku i poveo sa sobom, iako ni sam nije znao gde je krenuo sa tim sobom koji je sa njom. Ali bili su mu lepi prsti njeni i bio mu je drag taj lakat koji je uz svoj osećao. I bilo mu je beskrajno potrebno ona da postoji, da bude blizu i da bude tiha. Nije znao gde bi sa njom, ali znao je gde ona mora biti. Tu negde. Pored njega. Na istoj strani ulice. Zauvek da je drži za ruku. Desnu. Onu kojom o njemu piše.
