ŠTA ĆE VAM OVAJ DEBELI?
(Odlomak iz romana Malo nam za sreću treba)
Autor: Vladimir Jovanović
Moj kum i ja smo ponovo živeli u istom gradu i naša stara nesuglasica je opet postajala aktuelna. Godinama, pored gomile apsolutno nebitnih stvari oko kojih smo se redovno nadmudrivali testirajući sopstvene memorije i dalje nismo uspevali da se složimo kada smo se mi u stvari prvi put videli i zvanično upoznali.
On je bio kategoričan da je to bilo početkom šestog razreda, kada je došao u našu osnovnu školu „Siniša Nikolajević“ i kad ga je profesorka srpsko-hrvatskog Persida Radulovački, dovela zbunjenog u razred, predstavivši ga kao novog učenika čiji su se roditelji upravo doselili iz daleke Švedske.
Izgledao je blago rečeno, a to je nebrojeno puta i sam priznavao, kao moron na kub - sa malo dužom kosicom, protezom, dubokim Puma patikama i idiotskom majicom Džon Plejer Specijal.
A ja sam znao istinu.
Susret se desio barem dva i po meseca ranije, kad su neki potpuno nepoznati ljudi u radnim odelima uz logističku pratnju i brundanje ogromnog kamiona, nahrupili jedne subote u kasno popodne ili bolje rečeno rano predvečerje pred sam kraj školske devetsto sedamdeset devete godine, pravo u Nikole Stefanovića, i kod broja devetnaest krenuli da istovaruju kargo dostojan omanje Nojeve barke.
Za našu malu, ušuškanu ulicu na Crvenom krstu , tako reći bez saobraćaja i nekih urnebesnih događaja koji se prepričavaju, u kojoj su cigle od „malih golića“ po ceo dan stajale na sredini kolovoza a klinci uživali vozeći rolšue, Rogove „Ponike“, i preskačući lastiš, ovo je bilo sve, samo ne neprimetno.
„Milošeee, jel' treba pozivnicu da ti pišem? Ulazi u kuću, smesta!“, vikala je keva, koliko je grlo nosi, sa terase trećeg sprata, zgrade broj sedamnaest.
„Još malo, mamaa!“
„Ni minuta više, moraš da se kupaš i da večeraš ! Nemoj, da me teraš da zovem Svetozara!“
Iako je u našoj kući vladao apsolutni matrijarhat, Dušanka me je, vodeći računa da ne povredi oreol domaćina, glave porodice - svoga muža Svetozara, profesora klavira u muzičkoj školi „Stanislav Binički“, neretko pred komšilukom ili trećim licima, kobajagi upozoravala da se ne igram strpljenjem svoga oca - inače sasvim mirne i mravonezgazeće osobe u stvarnom životu.
Sedeo sam na trotoaru pokušavajući da odvalim krastu s rane na kolenu, gurkajući drugom rukom svoj omiljeni „mečboks“ mini-moris, po improvizovanoj, vijugavoj, kredom iscrtanoj stazi za trkanje automobilčića. Noge su mi bile potpuno izranjavljene od fudbala na betonu,
uz potpuno nepravednu ironiju sudbine, o kojoj sam razmišljao vrlo često na ivici suza -
da se teško mogao pronaći neko koji je više voleo ovaj sport, i ko je fanatičnije obožavao sastav: Dika Stojanović, Jovanović, Mile Jovin, Muslin, Miletović, Jurišić, Pižon, Blagooje, Duule Savić, Milosavljević i Šestić, a da pritom bude bez apsolutne trunke talenta za isti. Ipak, još kao mali shvatio sam kako da doživotno kupim mesto u timu, nagovorivši ćaleta da mi u „Slovenijašportu“ na trgu Marksa i Engelsa, kupi Tigrovu „Specijalku“.
Uspeo sam tom prilikom, na konto odličnog uspeha u najavi, da iskamčim i adidaske „Univerzal“, iako se Svetozaru lično uvek više sviđao model „Rom“, ili čak, možda i „Olimpia“.
„Šta će vam ovaj debeli? On je višak!“, pitao bi prvi kapiten, birajući igrače za svoj tim pred svakodnevnu utakmicu.
„Jebi ga, sine, njegova lopta“, odgovarao bi drugi, ali tiho tako da ja ne čujem. „On mora da igra, šta da radimo!“.
„Nema veze, nek' samo stoji na golu i nek' 'duriše loptu iz sve snage kad dođe do njega!“
Ja, presrećan, a njih ne košta.
