O sebi i drugim idiotima
Autor: Ivana Gajić
Mene mi je najžalije...
Mislim, žao mi je i vas, ali ne toliko koliko mi je žao mene (a kad kažem mene, mislim sebe samo neću da kažem). Ja sam sebi važna do jaja. Ma, ja sam sebi bila dečko koji obećava, samo devojčica. Devojčica koja obećava. I sad, kada se osvrnem na neostvareno obećanje, a ovde ne mislim na profesionalni uspeh ili novac, titule i zvanja, već mislim na jednu drugu vrstu obećanja - na ono obećanje koje ludaci poput mene daju sebi dok slušaju The Smiths ili Džona Lenona ili onog drugog Džonija koji je prijehao u Zagreb zadovoljstva i svega rad, a posle pevao o Pavelu i kurvinim sinovima i koji nikada nije pljunuo sebi u usta zarad love ili slave. Mislim na ono obećanje koje naivčine poput mene daju sebi dok stoje ispred platna Mejndarta Hobeme i gledaju u prašinu Avenije u Midelharnisu kako nestaje u nekoj daljini na horizontu pa im se pričinjava da to njihove stope gaze nekud u neku bolju budućnost. Mislim na ono obećanje koje dileje poput mene daju sebi dok u špilhoznama (čitaj kratkoj suknjici) čitaju da se domovina brani lepotom i lepim vaspitanjem i poveruju u svaku reč. Žao mi je mene što nisam opalila ni jedan legendaran šamar u lice ovih koji nas jašu već četvrt veka, što nisam pobegla nekom avenijom, negde, u nešto bolje, i što me je život naučio da lepota i lepo vaspitanje prvi daju život kad domovina krene da se brani - sama od sebe. Žao mi je mene što su me prljali i po blatu povlačili ovi koji to i dan danas rade, što su obesmislili sve što mi je bilo sveto, što su degradirali sve što sam smatrala za važno, što sam poklonila 25 godina svoje mladosti moralnim nakazama i degenericima a da se iz mene nije iznedrila nijedna protestna pesma, da su moji putevi u ono nešto bolje ostali nepohođeni i da se moje lepo vaspitanje udavilo u čaši moje sopstvene žuči. Gazim četrdeset i sedmu i još uvek su mi oni glavna tema i još uvek niko nije upalio svetlo na kraju tunela. I evo ih, još su tu, prepoznajem ih po zvucima lopate kojom utabavaju humku u kojoj počiva duh ovog naroda. Savladao me je, napokon, umor od silnog truda da "oni" budu neki bolji oni. I dok sam ja motrila na njih, oni su od mene napravili neku goru mene.
+++
Ne bih vas još dugo zadržavala, ali bih da skrenem pažnju na par očiglednih stvari; Sujeta ne trpi da bude osujećena. Ponos ne voli poniženja. Strah zazire od heroja. Površnost se plaši mudrosti, neobaveštenost žmuri pred informacijama, glupost strepi od pameti. Svi bismo mi da se provozamo kroz život a da izbegnemo da ispadnemo idioti. Koči nas sujeta, ne da nam ponos, jede nas strah i zavode svojom lakoćom površnost i neobaveštenost.
Ali ja želim da budem idiot, kao onaj Miškin o kome je pisao Dostojevski, ili neki tome sličan idiot - Forest Gump, na primer (run Ivana, run!). Totalni, nepatvoreni idiot. Najteže je biti dobar do idiotizma; biti čovek naivan i čiste duše. Mnogo je teško biti kvalitetan idiot. Loših idiota ima na svakom koraku.
I šta nas sprečava da budemo idioti? Sujeta, ego, id, ud, sud, blud, ćud? Istinska sreća leži u opraštanju; u duševnom miru koji dolazi sa činom opraštanja. Istinska sreća leži u dobrim delima, živi u svakom činu milosrđa, u ljubavi, u razumevanju u toleranciji i zajedništvu. Istinska sreća leži u potpunom i totalnom idiotizmu; onom lišenom svake sujete i svakog ja, koji ne vređa, koji ne mrzi, koji poput daltoniste ne razlikuje boju kože i ne viri nikome u spavaću sobu, kome je mio i onaj koji se moli i onaj koji se klanja. Jer domovina se ipak brani lepotom i čašću i znanjem i lepim vaspitanjem. Biću najbolja verzija sebe pa makar ispala totalni idiot u svakom društvu i to će biti moj prašnjavi put ka horizontu i moja protestna pesma i onaj šamar koji im dugujem, i topla kupka koja će me sprati od blata.
Uvek će se naći neko ko će da misli da ste idioti, šta god da uradite ili ne uradite, ali vama će biti lakše ako za sobom ostavite teret mržnje i netrpeljivosti i teške mengele sujete i egoizma. I na kraju će sve da dođe na svoje, a ljudi će da prepoznaju dobrotu koja leži ispod fasade strpljivo negovanog idiota. Naravno, ja govorim o empatiji i dobroti, ali se to u Srbiji drugačije naziva - idiotizam. Život je suviše kratak da biste sebi mogli da dozvolite da ne budete idioti.
