5. oktobar 2000.
Autor: Ivana Gajić
Je l' ste pisali od jutros o 5. oktobru? Verovatno jeste, nisam stigla da probistrim čaršijske novine zvane Fejsbuk. Dan kada je nazovi "građanska" Srbija ustala protiv one siledžijske koja nas je godinama uvodila u sumanute ratove ubijajući komšije i samu sebe u ime nacionalnih interesa koji su bili sve samo ne nacionalni jer su Srbi u tom procesu prošli kao bosi po trnju i dan danas snose posledice i nose ljagu tog perioda svoje istorije; ljagu koja je toliko velika da je sve velike reke (a imamo ih onoliko mnogo) ove lepe zemlje nikada neće oprati. To su bili poslednji trzaji jednog boljševičkog mentaliteta koji je rastao na bajkama o bombašima i partizanima, koji je veličao rat i vojsku, koji je romantizovao ubijanje, koji je decu oblačio u male partizane o svečanostima i priredbama, koji se nikada nije bavio istinom a u ime pomirenja konflikata među narodima koji su pod njime živelli, već nudio šarene laže, stavljao nam, prisilno, roze naočare na noseve, gurao pod tepih probleme i nerazrešene a istorijski važne i suštinske razlike i konflikte, koji nije vidao rane već se pravio da ih nema. Režim koji je izjednačavao krivice, koji je opraštao neoprostivo, koji je gušio slobode i koji se kezio u lice nacionalnih identiteta onih koji su vekovima čekali da se taj identited oslobodi i poleti ispod čizme svih prethodnih tlačitelja. Tog petog oktobra nije pobedila demokratija, pobedila je neverovatna sposobnost Srba da prave kompromise tamo gde za kompromise nema mesta, pobedila je politika prikrivanja i zataškavanja, pobedila je ona tepihčina pod koju guramo sve što nam se ne sviđa i sa čime nismo u stanju da se pomirimo, pobedio je javašluk kome se nismo nadali a koji nas je sačekao iza ćoška, na raskrsnici Bulevara Sujete i Avenije Zablude (tamo gde se u njih uliva sokače Zatvorenih Dosijea). Kako to biva da sudbina i slučaj umeju da umešaju svoje fine prste baš tamo gde treba, jutros je moja ćerka radila pismeni zadatak na temu "Sloboda nije ništa drugo nego šansa da budeš bolji". Baš pregalnički prigodno za današnji dan koji je umesto da postane simbol slobode postao simbol našeg totalnog nerazumevanja iste. Šansa da budeš bolji? Bolji od čega? Bolji od samog sebe? Od drugih? Od Koga? Od nejakih, od Hrvata, od muslimana, od Albanaca od homoseksualaca, od drugosrbijanaca, od vernika, od komšije? Sloboda je kada možeš da budeš ono što jesi, da budeš veran svojim stavovima, željama, potrebama i težnjama a da pri tom ne ugrožavaš tuđu slobodu. Da ne ugrožavaš nejake, Hrvate, muslimane, Albance, homoseksualce, vernike, komšije pa i samog sebe i sopstveni identitet kako lični tako i nacionalni. Sloboda je u istini i u pravdi, a istina i pravda su nepovratno poremećene i iskrivljene na ovim prostorima. 5. oktobar je bio šansa da postanemo slobodni koja je zauvek i netragom nestala u onom metežu. Sloboda je, između ostalog, kada ne moraš da se stidiš i kada sa ponosom možeš da kažeš ja sam _____ (popuniti prema želji), između ostalog i Srtbin/Srpkinja a da se to ne shvati kao pretnja i kao krik nacionalizma. 5. oktobar je dan kada su se srpske vlasti zauvek opredelile za taj metaforički i gorepomenuti tepih i time nas orobile prava i mogućnosti da ikada postanemo istinski slobodni.
P.S. Je l' neko obavestio Koštunicu da se desio 5. oktobar?
