Znanje i lično ubeđenje
Autor: Vera Vujičić
Neke stvari, jednostavno, znamo. One su deo našeg fundusa, stečenog godinama, pa i decenijama učenja, istraživanja, rada i iskustva. U to smo uložili veliku energiju, krv, znoj i suze. Pa ipak, i pored toga što se neko postavljeno pitanje odnosi na uže polje naše ekspertize, ponekad zastanemo, razmislimo, upitamo se da li baš sve o tome tačno znamo. Ima li još nečega, što smo možda prevideli ili nešto novo,što mi još ne znamo? Jer, učenju nikad kraja.
Svaki pošten čovek od znanja reći će vam ponekad: Ne znam, moram da pogledam.
Nasuprot tome, ima onih, koji ništa ne moraju da pogledaju, da provere. Oni znaju. Nema veze što to nije njihova profesija, što to nisu proučavali, niti imaju ikakvog iskustva u dotičnim pitanjima. Znaju, jednostavno – znaju! Da li zbog toga što je to, o čemu je reč, ,,prosto, logično” ili su čuli, eto ,,svi kažu”. Poziva se tu i na svedočenje očevidaca ,,moj komšija je bio tamo”, pa i ličnih iskustava ,,gledao sam na televiziji”.
Naravno, nikako ne želim da kažem da određena znanja poseduju samo doktori nauka. Naprotiv, informacije su danas dostupne, do mnogih je lako i brzo doći.
Ipak, lupetanju i insistiranju na svojim ,,stavovima” nema kraja! Na Fejsbuku je to baš upadljivo.
Imam dosta prijatelja koji žive u raznim delovima sveta. Od evropskih zemalja, do dalekih, egzotičnih krajeva. Od Južne Afrike, Tajlanda, Emirata, Izraela, Singapura, Indonezije, Turske, Maroka, Australije, pa do Kanade i Amerike, u kojoj i ja živim.
Mnoga saznanja sam stekla, mnoge maglovite impresije razbistrila, iz njihovih objava, a takođe, i iz komentara, kojih uvek ima, moram reći, vrlo različitih. Što je dobro. Jer, i na greškama se uči. Naravno, ukoliko neko želi da nauči. Ukoliko nije uobrazio da već ionako sve zna.
Gotovo svakodnevno, neko iz svoja četiri zida, objašnjava kako stoje stvari na drugom kraju sveta, gde nogom kročio nije.
O navodno hladnim Englezima ili navodno srdačnim, uvek bratski raspoloženim Italijanima, ,,glupim” Švabama, ‘’ograničenim” Švajcarcima i ,,asocijalnim” Skandinavcima, više ne mogu ni da slušam.
A još ponajmanje, da mi neko objašnjava kako je u Americi.
Naravno, ne umišljam da, samim tim što negde živim, automatski postajem ekspert za tu zemlju. Ipak, decenije provedene u jednoj sredini, ne samo lični uvid, već i konkretno praćenje i proučavanje raznih problema iz mnogih sfera života, od istorije, tradicije, kulture i običaja, načina života, pa i zakona i propisa, daje mi pravo da smatram da dosta toga znam o ljudima i zemlji u kojoj živim. O mnogim stvarima imam svoje čvrsto mišljenje, a o ponečemu imam i izvesno znanje. Ipak, malo toga bih energično tvrdila, kada su u pitanju činjenice, a ne utisci.
Da sam svaki put odvojila po dolar, kad sam čula izlizanu frazu ,,Amerika je od juče, nemaju ni istoriju, ni kulturu”, sada bih verovatno bila milioner.
Deklaracija nezavisnosti jeste potpisana pre 241 godinu, 4. jula 1776. ali to nikako ne znači da pre toga ovde nije bilo ničega i nikoga. Poznato je da su ove prostore stolećima naseljavali razni narodi, čak i pre 1500 godina. U školi smo učili da su od Kolumbovog dolaska, 1492. Evropljani počeli da pristižu i osvajaju novu teritoriju. Najstariji grad u SAD, Sent Augustin, na Floridi, u kontinuitetu postoji od 1565. godine.
Uostalom, čemu tolika fascinacija starošću bilo čega? U čemu se ogleda ta neka hiljadugodišnja kultura najstarijeg naroda, sa sve čuvenim zlatnim viljuškama? Kako mi, kao narod, korespondiramo sa tom svojom, tako starom, istorijom, koji je njen odraz u nama?
A pre svega, koliko poznajemo svoju istoriju i kulturu?
Šta to znamo, o sebi i o drugima?
Nisam američki ambasador niti ataše za kulturu, pa se ni ne bavim promovisanjem američkih vrednosti. Ne, samo govorim o činjenicama.
Recimo, najstariji univerzitet u SAD, Harvard, je osnovan 1636. godine. Beogradski unverzitet, kao najstariji u Srbiji, osnovan je 1905. a pre toga je od 1863. postojala Velika škola.
Prva pošta u Americi počela je sa radom 1639. u Bostonu. U Srbiji, 1840.
Prva botanička bašta, Boston Public Garden, otvorena je 1634. Josif Pančić je osnovao Botaničku baštu u Beogradu, 1855.
Najstariji muzej u SAD je otvoren 1743. a u Srbiji, 1844.
Prvo pozorište je u Americi, Walnut St. Theatre u Pensilvaniji, počelo sa radom 1809. Joakim Vujić je osnovao prvo pozorište u Srbiji 1835.
Najstarija knjižara u Americi, Moravian Bookshop, u Pensilvaniji, radi od 1745, u Srbiji je Gligorije Vozarović prvu knjižaru osnovao 1832.
I tako dalje, da ne nabrajam, a ovo sam pomenula bez takmičarskih pretenzija. Tek da znamo o čemu govorimo.
Prošle nedelje, povodom uragana Harvi i velikih poplava u Teksasu, ponovo su počele kritike američkog građevinarstva: ,,Eto, ne znaju kuću da naprave, sve nešto od štapa i kanapa.”
Džaba Hjustonu NASA, kad kuće napraviti ne znaju!
Postoji više načina izgradnje kuća, a materijal može biti različit, u zavisnosti od mnogih faktora.
Ne postoji idealan material, za sva podneblja, klimatske uslove, kao ni za zemljište, na kome će se kuća graditi. Svaki ima svoje prednosti, i mane. Neki je dobar kod zemljotresa, neki kod uragana. Da li će se ,,skelet” kuće praviti od drveta, čelika, betonskih ploča ili nekog drugog materijala, ne pravi tako veliku razliku, kada su u pitanju uragani. Drvo, dobro obrađeno i zaštićeno, je sasvim pogodan material. Masivnost konstrukcije ne doprinosi njenoj otpornosti na horizontalne sile snažnih vetrova. Na područjima izloženim tropskim olujama postoje propisi kako se konstrukcija veže specijalnim detaljima. Međutim, kod snažnih uragana, ništa ne bi odolelo, tako da izbor materijala nije najvažniji. Uostalom, najveću štetu je izazvala voda, a ne vetar.
Takođe, u vezi sa katastofalnim poplavama u Teksasu, Charlie Hebdo je objavio karikaturu, na kojoj je prikazana teksaška poplava, u kojoj tonu Kju Kluks Klanovci i neo-nacisti, vide im se samo vrhovi šiljatih kapa i ruke podignute u vis, Sieg Heil! Na karikaturi piše: Bog postoji!
Hahaha, baš je smešno! Je l’ da?! Gledala sam tu glupu karikaturu i pitala se u čemu je vic. Kakve veze imaju rasisti i nacisti sa Teksasom? Hajde, kauboji, hajd’ kosmonauti, ali rasisti?!
Naravno, nijedan vic automatski nije smešan, ako zahteva objašnjenje.
Ja volim crni humor, čak mogu da prihvatim tvrdnju francuskih satiričara da ne postoji baš ništa što ne može biti predmet satire i humora. Ipak, potrebno je makar zrno istine u svakom vicu ili karikaturi, ako toga nema – šta je smešno, onda?
Na jednoj Fejsbuk grupi, koja je objavila ovu neuspelu karikaturu, ostavih komentar da je štos glup, jer nema nikakve dodirne tačke sa stvarnošću.
Odmah mi je stigao odgovor: Pa, u Teksasu ima najveći broj hejt grupa.
Iako sam znala da to nije tačno, pre odgovora, pogledah zvanične podatke. Prema podacima organizacije Southern Poverty Law Center, u Teksasu postoji 55 hejt grupa. Znam, i pet je previše. Od tih 55, više od dve trećine su anti government grupe, čija je mržnja usmerena protiv vlade, kao takve. Iz tih redova su ponikli poznati domaći teroristi, Teodor Kazinski i Timoti Mek Vej.
U hejt grupe spadaju i one opšteg smera, general hate, čak i music hate. Pri dnu liste su neo-nacisti, sa sedam grupa i KKK sa devet grupa. Jako je važno napomenuti da ove rasističke i neo-nacističke grupe imaju malo članova. Uglavnom, 20-25, a samo par ima 50 do 100 članova. Kada se sve sabere i pomnoži i kad uzmemo u obzir da je Teksas velika država, površine kao Nemačka i Japan zajedno, u kojoj živi oko 30 miliona stanovnika, dobićemo jasniju sliku. Shvatićemo koliko ovaj beznačajno mali broj hejtera, manji od jednog promila populacije, nikako ne može biti slika i prilika države, čije ime potiče od reči tejas, što na jeziku Kado Indijanaca znači prijatelj.
Nije problem ako nešto ne znamo. Problem je samo kad umišljamo da znamo ono što ne znamo.
