„Žene predstavljaju trijumf materije nad mišlju,
baš kao što muškarci predstavljaju trijumf
misli nad moralom.“
Oskar Vajld, Slika Dorijana Greja
Možda se ovo uopšte nije dogodilo!
Kako, koje ovo? Pa ovo sve što me okružuje, što mi preti, i pritiska hladnu, niklovanu cev na slepoočnicu, kombinujući forenzički emotivno - i prkos i pohotu, osvetu, nemoć i prostačke reči nedostojne ovih plašljivih, ispucalih usana, što liče na okrnjena, vašarska licitarska srca, s neke blatnjave, prigradske pijačice.
Valjda sam još uvek živa, jer nešto definitivno , izdajnički potmulo, kucka ispod ove odurne telesine, ili sažvakane i ispljunute ljušture, što ostavlja sluzav trag na dlanu sudbine s prekinutom „linijom glave“.
Da, tu zaista nečeg ima, ali vam nikako ne bih savetovala da uložite baš sve žetone na crveno polje večnog života. Zajebi me s tim „rien ne va plus“ fazonima! Živi i mrtvi su mi isti!
Skoro pa braća. Na koga onda da se kladim, i gde da spustim paricu? Kome da upalim sveću?
Tebi sadašnjem, i prošlom, punom govana, truleži, i lažnih, zavodljivih, sladostrasnih obećanja;
ili tebi budućem-punom govana, truleži, i dakako, lažnih, zavodljivih, sladostrasnih obećanja, samo mrtvom! To kad odlučim, javiću! Ako ne bude kasno, mada mi se čini da si se već usrao od straha! A, junačino? Jesi li? Ne brini! Nisam joj rekla! Ni reč, a trebalo je! Nećeš verovati, malo me je bilo i sramota! I zbog poniženja prvih, crvenkastih kapljica sreće, ali i nedostojnog ushićenja ovlažene vulve i grešne požude nežnih godina. I dok su mi nicale rane, čekinjaste, retke planinske travke ukradene nevinosti. I posle, dok si tražio da ih se rešim, kako znam i umem, jer ti je baš to, pedofilski uzvišeno, mutilo svest, kolutalo okice, i ledilo tkivo muškog ponosa-ja sam bila ista!
Devojčica, žena, ljubavnica! Nemoralna kaluđerica i moralna kurtizana! Titina pionirka, i kitina servirka! Uvek ono što želiš ili što osećam vrhovima nervnih završetaka da mi je dužnost da ti pružim. Ni manje ni više! Možda pre više!
Kako ne shvataš da si nas obe ponizio? I nju, koja ti je srce dala, i mene, kojoj si srce iščupao iz grudi! Hladnokrvno, surovo i precizno! Tako da zaboli do suza, a da ne prokrvari!
Znam, reći ćeš, da sam mogla da ti okrenem leđa, da skupim kolena i vilice, i jednostavno kažem BASTA! Da je trebalo da nađem nekog svojih godina - ko će gledati u mene kao u ikonu, i koga svakako više zaslužujem! Veruj mi, sve su to prazne reči i koještarije! Šibanje mrtvog konja, i listanje zamućenih, jeftinih slika iz foto-albuma nazvanog - Moj usrani, neželjeni život!
Lajte usta, da niste pusta! Nemoguće je osedlati vreme, to ti je valjda jasno, ali da li si naslutio da si mi potpuno zgadio kompletan, muški rod, bedniče prokleti! Ni jedan mi više nije dobar!
Ni čvrst, ni ukusan, ni električan ni prepotentan! Samo gomila nedotupavih, blagih i pičkastih!
Neuhvatljivih, nepouzdanih, neprepoznatljivih! Romantičnih a feleričnih! Korektnih, ali ne konkretnih! Mlitavi otmičari u koje ne bih mogla čak ni da se zaljubim, ako bi me držali vezanu, s krpom u ustima u nekom memljivom podrumu na obodu grada.
E, zbog toga ćeš da patiš, i platiš do zadnje, jebene pare, i kapi nečiste krvi moje ranjene utrobe!
Teraću te kao Bog đavola, do onih, zabačenih vudu raskršća, do najbleđe nijanse purpurnog, devojačkog stida, do poslednje, najslanije suze kajanja i zaboravljenog, raštimovanog akorda stare ciganske kletve. Zato što te volim, iskreno do patnje, i zato što su tvoja luciferska duša i nabrekli, paganski falus jedina mera mog ništavila i propasti. Neću se smiriti dok se ne umrtviš i ne pobeliš! I dok ne prestanu da ti rastu nokti, kojima si mi parao razdevičenu kožu, na ukočenim, beskrvnim prstima, samrtnički prekrštenih ruku!
Zato nakazo moja, ljubljena i obožavana, biraj oružje koje će ti presuditi! Ja sam spremna, samo da navučem gumene rukavice!
Ovog puta nema nazad!
Do poslednjeg, francuskog poljubca...
U ledeno čelo!
