Put u Indiju – prvi deo: Ružičasti grad
Autor: Gordana Babić
Indija! Nepodnošljiva, neodoljiva, prelepa, surova Indija. Zemlja drevne kulture i raskošnih palata u kojoj ljudi spavaju po pločnicima, a krave šetaju zakrčenim gradskim ulicama. Zemlja sa hiljadu lica.
Oduvek me je privlačilo da vidim tu neobičnu zemlju, još od vremena kada sam kao dete čitala knjigu ‘Put u Agru’. Pa onda kada sam kao odrasla po ko zna koji put gledala film Dejvida Lina ‘Put u Indiju’. Potom me je život odveo u sundpit zvani Ujedinjeni Arapski Emirati, zemlju u kojoj je indijska populacija brojčano većinska, što znači da je dosta toga u znaku Indije: mentalitet, hrana, mirisi… Samim tim moje interesovanje za ‘dragulj u kruni’ je malo splasnuo, a život me je vodio nekim drugim stazama. A onda smo 2012. doneli odluku da se ipak uputimo u Indiju, dok nam je još ‘ispred nosa’. Bili smo vremenski ograničeni na svega dve nedelje, ali smo uspeli da obiđemo četiri države i šest gradova. Pokušaću da u nekoliko epizoda opišem to putovanje, mada znam da će mnogo toga ostati da lebdi u vazduhu. Ipak, Indija je to.
Prvi dan – Džaipur. Polećemo sa aerodroma u emiratskom gradu Šardža, i za tri sata dolećemo u Džaipur, glavni grad savezne države Radžastan, koji je zajedno sa Tadž Mahalom i Nju Delhijem deo čuvenog indijskog Zlatnog trougla. U Džaipuru, koga još zovu ružičasti grad, su neke od najlepših palata u Indiji. Planirali smo da u njemu provedemo jedan dan, pa onda da idemo dalje… Još nije čestito ni svanulo, kada smo ušli u grad, odmah nas je sačekalo jedno od lica Indije: ljudi spavaju na trotoarima, u parkovima, na parkinzima… Tuk tukom se vozimo do železničke stanice, na kojoj ostavljamo stvari pod ključem, a onda se opet tuk tukom odvozimo malo izvan grada, u podnožje Amber Palate, velike utvrđene palate na vrhu brda. Već se razdanilo, no kako se palata otvara tek u devet, šetamo uskom uličicom punom smeća. Ispred jednog neuglednog kafea čovek nam maše i poziva nas da uđemo. Primećujemo da se u kafeu ne služi ništa osim čaja sa mlekom, kardamonom i šafranom, koji se priprema na poseban način, i koji je toliko osvežavajući, da može da razoruža i najokorelijeg kafopiju. Pijemo čaj i ćaskamo sa debeljuškastim vlasnikom koji od ranog jutra veselo brblja na svom Hinglish-u, naravno uz obavezno pitanje odakle smo. Posle nekoliko ispijenih šolja, bilo je vreme da krenemo, no naš domaćin nije hteo ni da čuje platimo čaj. Ubeđujemo ga da uzme pare, no ne vredi, odmahivao je rukom pokazajući biserno bele zube. Ovde moram da kažem: ako putujete po Indiji i šri Lanci, primetićete da većina ljudi, čak i oni iz najsiromašnijih slojeva, ima neobičino bele, zdrave zube. Da li je to stvar genetike, ili načina ishrane, ili zbog vode, to ne znam, ali je lepo videti.
Eto tako nas je tog ranog, sparnog, julskog jutra 2012. godine, Indija dočekala čajem i bisernim osmehom… Penjemo se beskrajnim stepenicama do vrha brda i ulaza u palatu čiji smo tog dana bili prvi posetioci.
Amber Palatu je krajem 16. veka započeo gradnju maharadža Man Sing, a dovršio ju je i proširio Džaj Sing. Izgrađena je od crvenog pesčanika i mermera. Unutar zidina su vrtovi, sale, haremi. Zub vremena je oštetio nekadašnji sjaj palate, ali dosta toga je restaurirano, pa priznajem da nisam ostala ravnodušna pred tom polu-narušenom lepotom. Početkom 16. veka hrabri Babur, potomak Džingis kana i Tamerlana, uz pomoć svoje vojske, ali pre svega zahvaljujući svojoj veštini i lukavosti, pokorio je brojčano superiorniju armiju tadašnjeg delhijskog sultana i zauzeo Delhi. To su začeci dinastije Mogula koja će vladati Indijom naredna tri veka, a čiji je osnivač bio Babur. Mogulska islamska arhitektura iznedrila je ne samo ovu Amber Palatu, nego i čuveni Tadž Mahal. No budistički vladar, reformator i mislilac Ašoka iz trećeg veka pre nove ere, će zauvek za Indijce ostati maltene duhovni simbol. A za dinastiju Gupta iz četvrtog veka, vezuje se zlatno doba Indije kada su cvetale umetnost, literatura, matematika, astronomija i filozofija, kada je u Indiji osmišljen dekadni sistem uključujući koncept nule. U vreme najvećeg uspona Gupta dinastije, Indija je bila model klasične civilizacije zajedno sa dinastijom Han i antičkim Rimom…
Sa vrha palate razgledamo okolinu. Vidi se i Džal Mahal, takozvana Vodena palata, neobična palata koja kao da pluta nad jezerom Man Sagar, prizor te palate sa vrha brda deluje impresivno.
Polako se vraćamo u grad. Tog dana posetili smo i Dzantar Mantar, jednu od pet najvećih i najstarijih astronomskih opservatorija. Puno toga ima da se vidi u ružičastom gradu. Recimo, tu je takozvana crvena Palata vetrova – Hava Mahal za koju se vezuje jedna zanimljiva priča. Naime, jedan prebogati maharadža, naredio je da se sagradi ta velelepna palata kako bi ‘ulepšao’ život ženama iz kraljevske porodice koje su dane, mesece i godine provodile zatvorene u palati. Elem, Hava Mahal, ima pet spratova, i u obliku je krune koju na glavi nosi hindu božanstvo Krišna. Na palati se nalaze preko devet stotina malih prozora, kao i mnošto zidova sa rupama, zbog čega kroz palatu stalno struji promaja, pa tako osim što je omogućavao ženama da malo provire kroz čipku od rupa i vide šta se zaboga dešava napolju, ovaj rupičasti sistem je bio i neka vrsta klima uređaja, koji je uvek donosio svež vazduh u svaki deo palate. Mudar neki maharadža, nema šta.
Ipak, bilo je sparno, pred – monsunsko vreme, bilo smo neispavani, pa smo umesto tumaranja po svim tim palatama, seli u jedan parkić i odatle posmatrali ljude. Ulicom do parka, kroz gungulu i vrevu, prošla je kolona devojaka okićena vencima cveća, nešto su pevale monotonim glasom. Pitali smo jednog prolaznika ko su te devojke, rekao nam je da one pevaju molitve za kišu i dobru žetvu. To mi deluje poznato, sećam se priča iz našeg folklora o takozvanim ‘dodolama’ koje su prizivale kišu. I kasnije tokom puta prepoznaću neke elemente koji su mi bliski, što me je navelo da malo tragam po literaturi.
Negde oko pet sati po podne stižemo na stanicu da bi uhvatili voz za Agru. Na stanici neopisiva gužva. Indijci dosta putuju vozovima. Tu su i stranci, putnici namernici, pa mladi Zapadanjaci obučeni u indijsku nošnju koji su došli u Indiju u potrazi za duhovnošću, ili ko zna čim. No jedan prizor će mi zauvek ostati u sećanju. U jednom izdvojenom delu stanice na golom betonu leže muškarci, žene, deca. Zbijeni jedni do drugih kao sardine, leže na leđima i spavaju čvrstim snom. Ne smeta im ni beton, ni gužva, ništa. Eto, to je ta urođena sklonost čoveka odraslog u mnogoljudnoj zemlji, da se mentalno izoluje od haosa oko sebe, inače bi poludeo. Verovatno su ti ljudi čekali svoj red vožnje, a u međuvremenu odspavali pošto para za hotel nemaju. U svakom slučaju, ovo samo u Indiji može da se vidi. Moja indijska prijateljica Radž mi je pred put rekla: “Imaj u vidu da je Indija zemlja sa hiljadu lica.” To jeste tako. No, polako, upoznaćemo još neka od lica Indije. Ovo je tek prvi dan.
