Praznik
Autor: Vera Vujičić
Jednog aprilskog dana, na Fejsbuku sam ugledala zanimljivu objavu prijateljice, koja živi na Tajlandu. Reče da je tog dana bila više puta propisno ispolivana vodom. Začudih se, ali ona reče da je to običaj, jer je Songkran, praznik koji se baš tako obeležava.
Uh, srećom da ne živim u jugoistočnoj Aziji! Čak i malo veća vlaga u vazduhu pravi lokne i frcokle u mojoj kosi. Odjednom, počnem da ličim na Luja XIV!
Poslednjeg vikenda u maju, uoči jednog ovdašnjeg praznika, razgledajući objave mojih prijatelja, shvatih da se i u nekim drugim delovima sveta, u isto vreme, takođe, proslavljaju neki praznici.
Jedna prijateljica iz Maroka reče da počinje Ramadan, a druga, iz Izraela, da kod njih nastupa Shavuot, proslavljanje dana, kada je bog na Sinajskoj gori, predao Toru Izraelitima.
Ramadan, deveti mesec islamskog kalendara, obeležava događaj iz sedmog veka, kada je u pećini, u blizini Meke, arhanđel Gabrijel (Jibrayil) Muhamedu obelodanio učenje iz Kurana. Zapravo, počeo da objavljuje, deo po deo, kao roman u nastavcima, i to je potrajalo 23 godine.
Nasuprot ovim svetim praznicima, u mom kraju se tog istog vikenda proslavljao praznik potpuno druge prirode. Memorial Day je u neku ruku Dan neznanog junaka, ili praznik u slavu onih, koji su dali život u borbi za slobodu.
Ujedno, ovaj praznik, koji se proslavlja na pragu leta i letnjeg raspusta, označava otvaranje sezone bazena širom Amerike. Sve je veselo i bučno. Iz komšijskih dvorišta, čuje se dečja graja, vriska, skakanje u vodu, bućkanje i šljapkanje, vesela muzika, a šire se i mirisi sa roštilja.
Dok se na jednom kraju sveta posti od izlaska sunca, pa do mraka, ovde kao da ožive slike Dejvida Hoknija, i njegovih kalifornijskih bazena.
Sad, kakve to veze ima sa borcima palim za slobodu, ja ne znam. Ali ako ćemo pravo, ne razumem ni kako gladovanje bilo kojim danom ima veze sa bilo čim. No, svako ima svoje običaje.
Vrlo često, sam način proslavljanja praznika, nema mnogo veze sa njegovom suštinom.
Recimo, Božić. Stotine miliona hrišćana širom planete proslavlja ovaj veliki praznik, ali ono što je najvidljivije je ludilo u prodavnicama, histerija u saobraćaju, preznojavanje i nervoza – kako naći sve te poklone, a pri tom ne bankrotirati. Pa onda, šta obući, dekoracija kuće i jelke, praznični jelovnik, kolači i ko zna šta sve još! Prava drama, sa elementima i tragedije, i komedije. Uostalom, gledali ste filmove na tu temu.
Za prošli Božić, u Americi je na poklone potrošeno preko jednog triliona dolara! Prosečan Amerikanac potrošio je za Božićne poklone $465! Utešno je to, što je taj isti prosečni Amerikanac, o prazniku dao $245 u dobrotvorne svrhe. To već ima mnogo više veze sa Božicem.
Za Valentine’s Day, navodno, dan zaljubljenih, opet trošak! Ljubav za ljubav, sir za pare! Oko $19 milijardi, ili oko $150-200 po osobi se potroši na poklone.
Za Uskrs, $16 milijardi. I ti zečevi se izbezobrazili! Hristos vaskrsao, a prodavci trljaju ruke. Ali, ne marim ja mnogo. Ništa od toga ja ne proslavljam.
Odrasla sam, kao i većina iz moje generacije, radujući se najviše rođendanima i Novoj godini. To su mi i dalje najveći, zapravo, jedini pravi praznici, koje ja slavim.
U roditeljskoj kući nismo slavili verske praznike, niti sam poznavala bilo koga, ko je to proslavljao. Ako sad kažete da je to tada, sredinom prošlog veka bilo zabranjeno, ja imam odgovor: Nije tačno!
U školu sam pošla 1959. godine, a sećanje mi dopire i koju godinu pre toga. Tako da znam, sećam se. Jedina osoba koju smo poznavali i koja je slavila Božić, Uskrs i Slavu, je bila komšinica, rođena krajem XIX veka. Živela je sama, pa bi pozivala mog tatu da joj za Božić bude položajnik. Iako ateista, on je to, naravno, prihvatao. Rano izjutra, tog dana, bi sa sve badnjakom u ruci, naočigled celog komšiluka na Slaviji – a da napomenem, bio je na položaju u državnoj službi – otišao kod baba Vuke. Rekao bi ,,srećan praznik”, Hrista nije pominjao, ali bi prodžarao vatru u šporetu i rekao: Kol’ko žara, tol’ko para! Popio bi rakiju s nogu i otišao na posao.
A popodne bismo, sa buketom cveća, otišli kod baba Vuke na ručak. Niti smo se skrivali, niti nas je iko propitivao zašto kod nje idemo.
Kasnije, krajem sedamdesetih, postalo je moderno da se slave Slave, potpuno sekularno, bez verskih obeležja. Prosto, još jedan razlog za još jednu žurku.
Onda se i to promenilo, ali to je sudbina praznika. Menjaju se vremena, menjaju se običaji. O, tempora, o, mores, što reče Ciceron.
Ni Božić se nije oduvek slavio, a ima i danas hrišćana koji ga ne slave, jer ga smatraju paganskim praznikom. Nisu se oduvek slavili ni rođendani. Neki praznici su otišli u zaborav, a neki su se nedavno pojavili, što izaziva negodovanje jednih, ali i radost drugih. Naprimer, Halloween.
Kada je moja ćerka imala tri-četiri godine, od drugara iz školice je čula da postoji neki Deda Mraz koji dolazi pre Nove godine. I, šta sad? Da joj kažem da taj Deda Mraz nas ne poznaje, da za nju neće doneti poklon? Ne, Deda Mraz je došao i kod nas, naravno!
No, pomislih, kad smo već zakoračili na tu teritoriju, nema nazad! Dakle, pomenuti rumeni debeljko u crvenom odelu, će nas posećivati i 25. i 31. decembra, ali i 7. januara. Dalje, mali pokloni su spremani i za Hanuku, Ramadan, za Kvancu – proslavu afričkog nasleđa ovdašnjih Afroamerikanaca, za Kinesku novu godinu…valjda je to bilo sve.
Uvek mi je čudno zašto nekome smeta bilo koji praznik? Jedne nervira 1. maj, druge nervira 8. mart. Meni ništa ne smeta, mada se ponekad smejem.
Neki ništa ne slave, ni rođendane, ni Nove godine. Mnogima praznici teško padaju; poznato je da je to period kada se depresivnima stanje pogoršava. Neki sva ta proslavljanja smatraju trivijalnim.
Ja volim praznike i radujem im se! Volim filmove, čija se radnja odigrava u vreme praznika – Holidays, Love Actually, It’s a Wonderful Life, The Stone Family, Home Alone, Miracle on 34th Street… ima ih još.
Pored pomenutih praznika, usvojila sam i jedan novi, poslednjih 20 godina – Festivus! Koincidentalno, slavi se na godišnjicu našeg braka, 23. decembra.
Festivus (for the rest of us!) je i parodija, i sekularni praznik, nastao kao alternativni odgovor na pritisak i komercijalizam verskih praznika, koji se krajem decembra obruše na nas. Pojavio se 1997. u jednoj epizodi poznate humorističke serije, Seinfeld.
U vezi s tim, pomenula bih još Praznik u Rimu, a i sve ono što predstavlja praznik za vaše oči, uši i dušu.
Koji je vaš omiljeni praznik?
Photo credit: Foter.com
