Besmislena i dosadna priča
Autor: Zoran Plećević
Čitavog dana je padala kiša, od ujutru do uveče, bez prestanka... Tu rečenicu ili je bolje reći, tek deo rečenice sam smislio, ukucao i dalje mi ne ide. Moram da priznam da ne znam zašto sam tako počeo, ni zašto je bitno da li je tog dana padala kiša ili je grejalo sunce. Počeo sam da pišem bez ikakve ideje i sada ne umem da nastavim dalje... Tih nekoliko reči mi odzvanjaju u glavi i stalno ih ponavljam, pišem iznova, čak i tri tačkice koje slede iza njih. Ah, te tačkice, lelujaju po sobi ne mareći ni za rečenicu ni za mene. Smeta li mi praznina u meni samom, u mojoj duši koja kao da nije uvek sa mnom? Pusta hladnoća koja se uselila u moju sobu ili samo nepodnošljiva buka u mojoj glavi? Možda prljave ruke? Jednostavno mi ne ide. Ruke sam malopre oprao, a to što su znojave ne znači i da su prljave. Mislim da moram opet da ih operem ako mislim da nastavim sa pisanjem.
Odlično! Ceo prvi pasus je potpuno besmislen, dosadan i u skladu je sa samim naslovom. Namerno sam ga tako sabio da bih u drugom mogao pametno da zaključim da je besmislen. Ipak, idem dalje, jer od ovoga gore ne može. Dakle, sve što kasnije budem napisao biće bolje. Trudiću se da ne bude tako, ali ko to zna? Ponekad i najbesmislenije rečenice zvuče sjajno kada ih posle velikog truda i potrošenog vremena doteram tako da više uopšte ne liče kao na početku. Ili su možda najbolje kada se na kraju krajeva uverim da sa njima ne mogu ništa i izbacim ih? Sada je na redu oklevanje, ono je najbitniji, najvažniji čin u pisanju. Odmakao sam se i uključio televizor. To nikada ne radim kada pišem nešto ozbiljno, neku priču koja ima smisla, ali sada su mi vrata širom otvorena i mogu sve. Na ekranu se u krupnom planu pojavila devojka koja je već i na prvi pogled izgledala naivno i smešno u prljavoj i jeftinoj haljini. Bila je previše lepa i negovana da bi bila tako obučena. Rekla je nekome da nikada nije slutila, samo to i ućutala. Nije izlazila iz kadra niti je ko u njega ulazio. Taj neko, junak iz filma koji uporno nije ulazio u kadar svakako je znao o čemu se radi, a ja isto kao i ona nisam ni slutio niti mi je sve to izgledalo uverljivo i promenio sam kanal. Slutnja i lepa devojka su iščezli. Na drugom kanalu je bila još lepša devojka, prikladnije obučena i ona je odmah rekla da nikome ništa ne veruje. Šta ne veruje, kome ne veruje? Za razliku od prethodne ona nije bila sama u kadru i nikom se nije direktno obraćala. Ni ona nije izgledala uverljivo i nisam sačekao da neko iz kadra pokuša da je uveri, promenio sam kanal.
Da li ću i dalje menjati kanale i oklevati? Nisam se previše brinuo oko toga, jednostavno, pritisnuo sam crveno dugme i vratio se za računar. Prekinuo sam sa oklevanjem i s mrzovoljom stavio ruku na računar. Pomislio sam da zakuckam nešto o tim devojkama koje su promicale, ali mi je početak izmamio osmeh. S mrzovoljom? Ostaviću je bez obzira na besmislenost koju vuče i koje se u daljem pisanju neću osloboditi. Pročitao sam šta sam napisao i odmah uočio grešku. Tvrdio sam da ne mogu da napišem ništa gore i besmislenije od prvog pasusa. Ovaj drugi to odmah demantuje i pokazuje da itekako mogu. Dobro, prvi sam napisao odavno, pre dobrih sat vremena, možda i malo više, svejedno je, ali već mi je prirastao za srce mada ni o njemu nemam najbolje mišljenje. Mislim da je u ovom trenutku mrtva trka; ne zna se koji je gori, a kako će biti u nastavku, iskreno, za sada nemam pojma niti me to previše opterećuje. Najzad, ko je uspeo da pređe preko ovih početnih besmislica moram da mu saopštim da je pravo vreme za odustajanje. Naravno, ako ne misli da pokvari i dan i stomak. Nisam siguran da nekom mogu da upropastim stomak, ali za dan sam uveren.
(odlomak... nisam rad ništa da vam upropastim)
