Priznanje krivice
Autor: Ceca Stanković Avakumović
Pod pretnjom smrću pišem ove redove. U glavu mi je uperen revolver, sasvim sam onemoćao, ali svaka mi je misao jasna. Ruka mi drhti, a kolena klecaju. Ne znam da li sam levak ili dešnjak, ali pokušavam pisati što jednostavnije, ovo priznanje, kako ne bih pao u nemilost svojih progonitelja, koji su sticajem, ne toliko čudnih, koliko neočekivanih okolnosti, prerasli, ne znam ni sam kako, u moje mučitelje. Tvrde da sam napravio neoprostivu i kobnu grešku. Zar ja, poslušni i pokorni sluga, koji ni mrava ne bi zgazio, možda slučajno par mravinjaka, nekoliko odomaćenih paukova, čiji sam naraštaj ostavio u životu, jer su mi utekli? I neke piliće jesenas, i svinju na mobi kod teče? Jesam ušao preko veze (zaova od kume) kod doktora. Koristio sam internet na divlje od komšije sa kojim ne razgovaram, jer ga ne podnosim (mnogo je uobražen, samo se javi na hodniku, sa osmehom, ni reči o vremenskoj prognozi, cenama). Prodao sam se za sendvič i prevoz da odem do Novog Sada. Ali se zato nisam bunio kad sam radio prekovremeno i vozio šefovu švalerku na piling zadnjice, jer je bila iznimno hitna situacija, niti kad je komšija iz suterena tukao ženu i decu, jer je bio pijan, pa polupao sva stakla od ulaznih vrata zgrade. Šta ima da se mešam u tuđe porodične odnose? Ovo je demokratsko društvo, neka svako radi šta želi... Ali očinjeg mi vida, nisam kriv za zločin koji mi se inputira, a vidite i sami da sam prilično pismen čovek.
Evo, evo završavam... a gde me vodite?! Zašto me tako gledate? Šta će biti sa mnom?! Da požurim sa priznanjem?!
Optužuju me za taj, kako kažu, gnusni zločin, koji (jadan li sam, bednik!) ne počinih, podvrgavajući me najstrašnijim mučenjima, koja ja prihvatih bez roptanja, jer sam takav čovek, pun razumevanja, nažalost, nesvestan svoje krivice, ali svestan, da ovako mora biti.
U redu ljudi, činite sa mnom što god hoćete i što vam je volja (iako sedim uneređen, ali samo zato što me je uhvatio zort, imam nervozna creva, za to mi je i trebala veza kod doktora). Ali šta god vi mislili o meni kao čoveku, čoveku zemljaninu, čoveku patrioti, č o v e k u Srbinu, koji gleda svoja posla i veruje u sve što mu vlast kaže. Ja koji sam kao jedan od vas (dobro, možda sam se malo više drao prilikom mučenja, što je sramno za svakog poštenog Srbina, šta ću kad sam osetljiv na upereno svetlo u oči ) kunem vam se da NISAM PROŠAO KROZ CRVENO SVETLO NA SEMAFORU.
