Ništa im nije sveto!
Autor: Aleksandra Mijović – Anja
Ne tako davno imali smo studente svesne situacije u kojoj su se nalazili. Te ’96. svi mladi, srpski gradovi su ustali i digli pesnice visoko. Počela je borba. I zahvaljujući borbenom duhu i višku hrabrosti, glas se proširio i podigao i staro i mlado na noge. Kasnije su nam pripisali neke strane sile. Kako je sve krenulo iz filmske sale mog fakulteta i kolega sa Filozofskog, a ne sećam se da nam je iko imputirao ideje. Mada ko zna, jer HAARP, jer ispiranje mozgova, jer Soroš, masoni i „laminati“... Ne sporim da je kasnije možda došlo do kakvog uplitanja. Ali storija koja se raspreda s kolena na koleno svakog mogućeg Srbende, da nas je CIA probudila i povela, možete slobodno mački o rep. Dugo sam ćutala. Predugo nisam rekla šta imam. Nisam imala i kome, da se ne lažemo. No kako se istorija u Srbalja bolno ponavlja više nego kod drugih nacija, sad je vreme!
Milošević je prvo vodio medijski rat protiv nas. Nazvao nas je šačicom zabludelih. Moja rođena baba, koja je živela u centru grada, nije verovala svojim očima da nas ima pregršt. Zašto pominjem centar? Zato što, ako bi baba izašla na terasu, svaki dan bi videla ogromnu kolonu šetača koja je uvek išla njenom ulicom. Ne. Ona je izabrala da veruje Zlobi koji je na televiziji kaz’o da nas je mizerno malo. Bizarno, zar ne?
Kad mu nije pošlo za rukom da nas slomi, onda je počeo sa lažiranjem zlodela koje smo kao činili. I tad, uz parolu: Da nam ništa nije sveto, filovao je glave da rušimo i lomimo naše gradove. Usađivao je polako i suptilno negativnu energiju u horde zombija koji su svako veče u 19:30 čekali svoju dozu baljezgarija. No ni to nas nije zaustavilo.
Onda je produbio mržnju svojih slepih sledbenika krenuvši sa insinuacijama da smo svi plaćeni petokolonaši. Da se svaki dan pred šetnju nalazimo sa our man koji nam udeljuje dolarsku dnevnicu. A da od nas, šačice, ima i nevinih koje mi drogiramo i usmeravamo da nas prate. Moja baba je bila ubeđena da sam ja međ’ ovim drogiranima. Ipak me je volela, jel’te.
Zatim su došli kordoni. Čuvena diskoteka na otvorenom, popularno zvana „Plavi kordon“. Njih na desetine highlandera se poređalo kao domine u Kolarčevoj sa rečima na zatupastim licima: „Ovde nećete proći!“ Lepo smo se podelili, dvanaestočasovna dežuranja uz drage nam milicajce. I postajali smo sve kreativniji. Doneo se razglas, davaj muziku do daske. Možda će tonovi pravih melodija da im otvore vidike. Jedan kolega je doneo čuveni trasparent: „Slobo, nemoj još da se predaš, nisam još smuvao devojku!“
E, a onda su počeli da nas gaze. Poveli su tihi rat. Tihi, jer mi nismo imali oružje, a oni su u školi učili kako da mlate. Svako ko je imao neki studentski bedž na reveru je bio potencijalno ugrožen. Mlatili su nas na svakom koraku. I hapsili, naravno. Pa su i tamo lešili. Al’ ništa postigli nisu, osim možda još jačeg otpora.
Do tada su se već svi digli na noge, pridružili su nam se sa svih strana i iz svakog miljea. Onda je Zloba doneo odluku da zaratimo između sebe. Što on da troši svoje teško ukradene novce na dobro obučene plavce, kad može lepo da potera stado ovaca organizovanim autobusima za Beograd. To je bio the day, kontra-miting, kad je izjavio onu, čuvenu: „Volim i ja vas!“ Nikad neću zaboraviti izraze lica tog (polu)šljama sa najvećim rogovima na planeti il’ magarećim ušima, kako vam drago. Sve vreme su pomno slušali vesti da nas je malo i da smo razularena bagra. Ovce su došle da nam smrse konce i spasu Srbiju iz kandži potuljenog Zapada. A onda su nas susreli na uglu ulica Kneza Miloša i Nemanjine. Vilice su im padale od zaprepašćenja. Gledaju u kolonu lepih i nasmejanih mladih ljudi. U kolonu koja nema kraja.
Prvo, klinci, moram da vam se izvinim. Mi nismo završili pos’o. Olako smo poverovali u prvi uspeh. Sad je na vašim, nejakim plećima sve ovo nagomilano, jer smo mi bili naivni. Da smo tada iziskivali hapšenje svih krivaca, vi ne biste imali ovo sada. Srokali smo Miloševića i otišli da plandujemo. Ja prva. Nije više na vlasti, posao obavljen – blentavo sam rezonovala. Ko je tad mogao pomisliti da će se posle samo malo manje od dve decenije, uzdići novi diktator, mnogo jači i nemilosrdniji od Zlobe?! I to onaj mali čijeg smo tadašnjeg idola gađali starim cipelama?!
Ništa im nije sveto! Učite iz scenarija koje su nama servirali. Već su počeli. Prvi dan i već je izašla vest da ste pocepali transparente posvećene žrtvama NATO bombardovanja. I da ne verujete, opet ovce gutaju! Od jutros se raspravljam sa zombijima, pokušavam da im evociram pamćenje, da je princip isti kao onomad. Ali bez uspeha. Dve decenije tabloida i Pink televizije su učinile svoje. Verovatno su nekad imali mozga, jer među njima sigurno ima bivših ratnika ulice, ali Srbi ne uče na greškama iz prošlosti. Srbi autistično ponavljaju greške! Pored diktatora imate još jednog neprijatelja – obnevidele Walking Dead.
Sad smo mi u koži naših roditelja iz ’96. Nije nam lako, jer znamo šta vas čeka! Volimo vas najviše na svetu, čuvali smo vas kao malo vode na dlanu i sve što smo radili, radili smo samo za vas! I plašimo se. Da budem potpuno iskrena, utronjali smo se načisto! Ali nam je srce puno, grudi se nadimaju iskonskim ponosom, jer ste pametni i hrabri. Nema ništa veličanstvenije u životu nego kad deca prerastu matorce! Držimo vam fige, trnovit je put pred vama!
Jer NJIMA ništa nije sveto, upamtite to!
Fotografije: Građanski pokret Otpor
