Izrael iz mog ugla (Deo drugi)
Autor: Sandra Janićijević
I nakon što smo prošli granični prelaz, prozujali kroz aerodrom Ben Gurion, koji inače nosi ime po prvom izraelskom premijeru, i izašli napolje na topao i vlažan vazduh u galamu i gužvu, možemo da nastavimo naš put.
Dakle, sledeća stvar koja će vam verovatno biti potrebna je prevoz. Na Ben Gurionu postoje sve vrste prevoza, pa tako možete da birate. Taksi, kombi prevoz, voz, autobusi kao i rent-a-car ili privatno vozilo ukoliko ste nekome došli u goste. A kada je javni prevoz u pitanju tu nemate čega da se plašite, možete da odaberete bilo koji i ne razmišljate o mogućim „divljacima“ jer toga ovde nema.
Usput možete na automatskim mašinama kupiti i sim karticu i nastaviti put recimo taksijem. Tu će vas sačekati taksi pult i ljubazna službenica koja će vam izdati papir sa objašnjenjem da vožnju plaćate po taksimetru i da doplaćujete određenu cenu po koferu i poslati sledećem vozilu. I krenućemo put Tel Aviva vrlo dobrim, čak odličnim putevima baš gustog saobraćaja, sa po dve do 6 traka u jednom pravcu, ali u zavisnosti od doba dana.
I dok se vozimo ka Tel Avivu i uz put primećujemo poprilično uređeno zemljište, palme, sunce koja „ubija“ u oči (ponesite naočare za sunce) možemo da proučimo i ko su Izraelci.
Izrael je u stvari ceo svet u malom. Rekli smo da je Izrael otprilike površine Vojvodine. Na ovoj maloj teritoriji koja se graniči sa Libanom, Sirijom, Jordanom i Egiptom, Mediteranskim kao i Crvenim morem živi 8.630.000 stanovnika. Od toga 74.8% Jevreja, 20.76% Arapa i Druza i 4.44% drugih.
Dakle, u Izraelu se zapravo možete sresti sa svim svetskim kulturama. Ovo je tako jer je moderna država Izrael zapravo sačinjena od doseljenika. Samim tim ljudi koji su se doseljavali u Izrael su dolazili iz raznih drugih zemalja u kojima su živeli generacijama unazad pa i prisvojili tu neku „domaću“ kulturu. Pa tako danas imamo Izraelce – Amerikance, Engleze, Ruse, Iračane, Irance, Srbe, Bosance, Makedonce, Hrvate, Marokance, Špance, Nemce, Ukrajince, Južnoafrikance, Argentince, Francuze, Mađare, Gruzijce itd... znači ako ne svaka onda skoro svaka kultura koja postoji na ovom svetu.
Dakle nemojte se začuditi i ako baš ovde sretnete i samog sebe jer ovde vam niko ništa neće reći ako ga niste pitali. Ne očekujte ništa od drugih pa čak ni da se pomeri u vidno uskom prostoru koji je svojim načinom stajanja očigledno zakrčio. U ovom slučaju se samo provucite i kažite „sliha“ tj izvini i nastavite svojim putem. Osmehujte se i slobodno očekujte da će sa vama flertovati i na potpuno drugarskoj osnovi i u kafiću dok naručujete kafu, bez skrivenih misli.
Znači vodeća linija kulture u Izraelu je „Ja i moja lična sloboda“ odnosno moj odabir. Ovo ne znači da ovde nećete zaći u razne polemike iznošenja svojih mišljenja i slično. Baš naprotiv.
Ali definitvno izbegavajte ne samo ovde već bilo gde u svetu rasprave bazirane na nacionalnoj osnovi. Naravno, sve ovo su samo neke vodeće linije dok je na vama da procenite potencijalnog sagovornika i odredite dalji tok razgovora. A u ovom slučaju se takođe mogu dati neke grube karakteristike. Pa tako ne bi trebalo da se nađete ni u kakvom razgovoru sa ortodoksima osim ako vas posao nije odveo u tom pravcu. Doduše neće se ni oni vama obraćati, posebno ako ste ženskog roda. Znači, devojke i ako vas je bilo koji put u životu odveo i pred ortodoksa pa ćete i razgovarati ne pokušavajte ipak da se rukujete sa njim osim ako vam prvi nije pružio ruku.
Druga primetna grupa u Izraelu će biti Rusi.
Ja ne znam da li ima institucije u ovoj zemlji, a da u njoj nema bar dva Rusa. Još na aerodromu postoje šanse da se prvo sretnete sa Rusima... po bolnicama ima toliko zaposlenih Rusa/Ruskinja da čak i Etiopljani pričaju ruski.
Rusa na sve strane. Toliko ima Rusa ovde da će vas sigurno, ukoliko ste svetle puti, čak i nagovarati da ste Rus. I ako im kažete da ne znate ruski mogu da vam odgovore sa „Šta se praviš, k’o da ja ne vidim“.
Dalje se možete susresti sa Arapima svetlijeg tena kao i sa Jevrejima ili drugima tamne puti. Znači ako ste do sada i imali neka stereotipna zamišljanja ljudi i njihovog izgleda bazirana na prostorima odakle dolaze ovde će vam se sve to pobrkati.
Ali ne začudite se i ako na nekoj pijaci recimo čujete srpski ili pokvaren srpski. Čak, ne stidite se da priđete tim ljudima i pozdravite ih na srpskom, verovatno će se i obradovati.
Izraelci su dakle veoma druželjubivi ukoliko im priđete sa osmehom i bez stereotipnih ograničavanja.
Pa ukoliko ste slobodni, pomalo bezobrazni, ljubazni i imate svoj stav i svoje mišljenje koje poštuje druge, provod je zagarantovan.
I eto. Dok smo malo trabunjali o tome ko su zapravo Izraelci stigosmo i u Tel Aviv. To je grad koji ne spava. Grad u kojem možete naći sve. Od starih i oronulih fasada, južnog sirotinjskog dela, poslovnih solitera, uglancanog bogataškog severa, plaža, prodavnica, radnjica, tržnih centara, pijaca, raznih festivala, uličnih prodavaca, diskoteka, otvorenih žurki i kojekakvih drugih događaja, kafića sa glasnom muzikom, povorki „čudaka“ koji nešto pevaju... gužve u svakom smislu te reči.
Ovaj grad je i centar svih važnijih dešavanja.
Tu se nalaze svi važni centri finansija, kulture, komunikacija i umetnosti. Berza, ambasade, pozorišta i drugi. Sa turističkog aspekta najposećeniji grad u Izraelu sa više od milion turista godišnje.
Mi ovde često kažemo „država Tel Aviv“ jer kao da na neki način svi putevi vode baš u Tel Aviv. Ovo naravno dovodi i do činjenice da je baš tamo sve skuplje nego u bilo kom drugom gradu, pa tako jedna flašica vode u Tel Avivu može da bude skuplja za evro i više. Ali samim tim baš tamo su mnogo veće šanse da se uspe poslovno.
Tel Aviv je metropola.
Nego da ne zaboravim, kada tražite hotel ili kakvo mesto za prenoćište, a da je pri tom i jeftino ne tražite ga izričito u Tel Avivu.
I za kraj jedna anegdota, a kada smo se već dodirnuli i Tel Aviva i Rusa. U Izraelu će vas kontrolisati pri ulasku u svaki zatvoren prostor odnosno u svaki prostor u kojem se na bilo koji način okuplja masa ljudi. Ti čuvari na ulazima će u većini slučajeva biti Rusi koji su takođe velike šaljivdžije. Ali i to valjda zavisi od toga ko je na koju nogu ustao taj dan kada se sa nekim sretnete. Tako sam i ja jedan dan na ulazu u parking bila nervozna, dok je čuvar izričito tražio da otvorim gepek na kolima (biće da je i on bio nervozan) iako se viđamo toliko često da se manje više znamo i iako sam mu već X puta odgovorila na sva njegova pitanja tipa „Nosiš li oružje“ i slično. Nakon njegovog zahteva da ponovo odgovorim na sva ta ista pitanja i opet otvorim gepek uspeli smo i da se porečkamo da bi me već sledeći put dočekao sa osmehom i neizbežnim:
„Aaa, ti si. Tebi ni ne treba oružje, tvoj jezik oštrije seče“.
I mojim:
„Hahaha, odlično! Otvaraj rampu!“
