PONEDELJAK
Autor: Goran Stojičić
Na jednom zidu njihove spavaće sobe okačena je uramljena fotografija na kojoj se nalazi ona, uslikana pre dvadeset godina. Stajala je na nekom mostu, držeći se za ogradu, malo okrenuta na desnu stranu. Imala je kraću crnu usku haljinu, cipele sa srednjom visinom potpetica iste boje i smeđu kosu vezanu u rep. Bila je nasmejana i gledala u objektiv foto aparata. Prvo što bi čovek zapazio (hteo to ili ne), bile su njene noge. Sa savršeno izabranom obućom koja je činila da se mišići na listovima zategnu onoliko koliko je potrebno. Posmatrač ovekovečene sekunde njenog života bi malo podigao pogled i zadržao se na kolenima koja su, blago koščata, bila fantastična. Nekako su se savršeno uklapala uz takođe koščatu bradu i izraženu donju vilicu. Nakon te konstatacije, pogled bi se sȃm vratio na noge. Ovog puta na butine, to jest ono što se od njih moglo videti. Dostupna lepota za uživanje i daleko odlutale misli.
Ispod fotografije se nalazi starinska komoda sa nekoliko knjiga, satom (prvim predmetom koji su kupili zajedno i čije merenje vremena jedino priznaju) i manjim elipsastim ogledalom, a na nju, sa leve strane naslonjen štap koji je koristila pre osam godina. Sa druge strane, prislonjene uz zid, stoje štake. Upotrebljavala ih je do pre godinu dana. Ni one joj više ne trebaju. Pored bračnog kreveta, sa njene strane / desne, nalaze se invalidska kolica. Njih sada koristi. Od pre tri meseca i samo uz njegovu pomoć.
***
Iz godine u godinu menjao je svoje navike, aktivnosti na poslu, viđanja sa prijateljima, užitke... Zapravo, jedini užitak koji je imao bio je kada bi joj bilo lakše. Ništa mu nije bilo obaveza. Sve je radio kao da će joj sutra biti bolje, iako je znao da je to nemoguće. I tako skoro nepunu deceniju.
Ona je takođe znala da bolest može da se uspori, da mnogi sa njom žive decenijama, ali da je jedna od onih koja ne može da se izleči. Suza koje su tekle nakon prve kontrole više nije bilo. Nikada. Bila je uvek nasmejana i ostala lepa u svojoj hrabrosti. Zgodna u svojoj nepokretnosti. Srećna u svojoj nesreći.
Njihov sat je bespovratno otkucavao, vodeći ih ka onom danu kada više ništa neće biti isto. Kada će se neminovno razići. Jedno će lutati njihovim omiljenim ulicama, putanjama koje su pravili zajedno, sa svim tajnim prečicama, samo njima znanim. Po kamenju sa kojeg su gledali u more, na planine, sa kojih su posmatrali oblake, iznad kojih su se uvek nalazili kada su bili zajedno. Drugo će biti mirno. Odmaraće. Zasluženo, nakon svega što je doživelo, nakon ranog, nezasluženog odlaska.
***
Ni u kolica više nije mogla sama. Doktor je pre dva dana rekao da je utorak dan smrti. Bez uvijanja, onako kako su oboje tražili da im se saopšti. Po povratku je ušuškao u krevetu i legao pored nje. Ona na leđima, on na desnom boku, glave naslonjene na ruku savijenu u laktu. Gledali su se dugo. Bez reči i bez suza. Blago se osmehujući. Čekao je da zaspi, da bi potom ostao još neko vreme u istom položaju, a zatim se tiho izvukao i otišao. Da plače, pa se umije i ubrzo vrati. Isto je bilo i dan kasnije. I u nedelju.
Pogledala ga je značajnije nego proteklih dana i pitala:
- Koliko je sati?
- Minut do ponoći.
- Misliš do utorka?
- Da.
- Onda... To bi bilo to.
- Ne!
Ustao je, otišao do komode i izvadio bateriju iz sata, nekoliko sekundi pre nago što su se kazaljke poklopile. Vratio se u krevet, pomilovao je po čelu, nasmejao se i poljubio je u dlan.
***
Prošlo je nekoliko godina. Uživaju zajedno. Nasmejani. U krevetu. U sećanjima. U ponedeljku...
