Rusofil u Rusiji (Deo prvi)
Autor: Vera Vujičić
Da ne bude zabune, odmah ću reći: Ja sam rusofil! Ne brinite, Putin nije moja simpatija, a o komuniznu ni ne pomišljam. Nešto drugo je u pitanju.
Volim ruski balet, Maja Pliseckaja je bila idol mog detinjstva; kasnije, Nurejev, Barišnjikov, pa Sergej Polunjin… Volim rusku literaturu, od Gogolja i Čehova, do Bulgakova, Brodskog i Ulicke. Volim ruske kompozitore, Borodina, Musorgskog, Rimskog-Korsakova, Rahmanjinova i Stravinskog. Volim ruske pijaniste, Horovica, Rihtera, Kisina, ali i violiniste, čeliste, dirigente – ah, Valerij Gergijev – volim ruske pevače, Hvorostovskog i Anu Netrebko, a volim Visockog i Alu Pugačovu. Volim ruske filmove, mnoge ruske slikare...
Učila sam, i vrlo dobro naučila ruski jezik. Znam gomilu ruskih stihova, u po dana i po noći mogu da ih recitujem. Volim da pevam ruske romanse, Tamno višnjeve boje šal, mi je omiljena.
Nekada, u mladosti, mislila sam da volim takozvanu rusku dušu. Kasnije sam shvatila da ja nemam pojma šta je to, pa sam do daljeg uzdržana po tom pitanju.
Kao što vidite, mene prosto nešto vuče prema toj velikoj zemlji. Moguće da ste već pretpostavili da sam sigurno tri-četiri puta bila u Rusiji i obišla je uzduž i popreko, bar u nekom turističkom paket aranžmanu.
Postoji i dodatni razlog zašto bi trebalo da je to tako. Jedan deo istorije moje porodice, po majci, vezan je za Rusiju.
Međutim, prvu polovinu svog života, dok sam živela u Beogradu, na dva i po sata leta do Moskve, često sam razmišljala o putovanju za Rusiju, ali do toga nikad nije došlo.
Sve, ići ću, ići ću… pa ništa. Na kraju, trebalo je da odem na drugi kraj sveta, da se udaljim još osam i po hiljada kilometara, i dodatnih deset sati leta, da provedem drugu polovinu života, da bih konačno stigla u Rusiju.
Potpuno neplanirano!
Jednog običnog letnjeg dana, iznenada sam dobila vrlo neobičnu ponudu, onu koja se ne odbija.
Prijateljica iz Beograda me je pozvala da budem gost u njenom moskovskom stanu, i to mesec dana! Živela je godinama u Moskvi, dobro poznaje grad, stan je veoma lep, luksuzan, na lokaciji, koju samo možete da sanjate. U čuvenoj Tverskoj, nadomak Crvenog trga. Crkva Vasilija Blaženog se vidi sa terase.
Jedini problem je bilo vreme. Već je bio kraj jula, a na put je trebalo krenuti početkom avgusta. Kad kažem, problem, mislim na vizu. Poznato je da nije jednostavno dobiti rusku vizu, ali uz pomoć moje prijateljice, poziv, koji je neophodan za aplikaciju za vizu, je stigao u roku od par dana. Naivno, odahnuh, misleći da je sve ostalo formalnost. Živim u gradu u kome se nalazi Ruski konzulat, dakle, nema problema. Na njihovom vebsajtu sam pronašla formular, računajući da ću ga začas popuniti i odštampati, pa ću zakazati prvi slobodan termin za intervju i eto meni vize! Spakujem se i dosvidanija, odoh na put!
Međutim, oslanjanje na logiku i prethodna iskustva, nije uvek najmudrija stvar.
Najpre, taj formular. Šta su me sve tu pitali, graniči se sa nenormalnim. Recimo, tačan datum kad sam počela i završila studije, adresa i telefon fakulteta. Zatim, gde sam sve radila, od kada do kada, sa sve adresama i telefonskim brojevima. O ocu i majci, dosta pitanja. Gde sam sve živela, od kada do kada, a onda – gde sam sve putovala! To je ipak bilo najgore, ispale su mi oči buljeći u mnogobrojne pečate, od kojih su neki jedva vidljivi, neki se preklapaju, sve tražeći datume ulaska i izlaska iz raznih zemalja.
Konačno, formular popunjen, registrovala sam se, uradila sve što se od mene traži i odahnula. Opet, prerano! Jer, trebalo je ,,samo” da pogledam par formalnosti: koliko to košta i koji je način plaćanja, itd. Na moje iznenađenje, sva ta obaveštenja se nisu nalazila na jednom mestu, već sam ih lovila, malo tamo, malo ovamo. Iako imam zbilja veliko iskustvo u obavljanju raznih poslova na internetu, ovo me je zbunilo. Jednostavne stvari, ali nekako komplikovane. Počeh čudno da se osećam…
Dođoh do informacije da se aplikacije isključivo lično donose u konzulat, a za one, koji žive daleko, predviđeno je da poštom pošalju sve potrebne papire određenoj agenciji, koja će u njihovo ime to odneti u konzulat. Dobro, to mene ne interesuje, ali videćete zbog čega to ipak pominjem.
Kliknuh na prvu opciju, za nas, koji lično predajemo dokumente, a s obzirom da su na tri mesta sugerisali da uzmemo vizu za više ulazaka, bez obzira da li imamo u planu jedno ili više putovanja, ubeležih da tražim takozvanu multiplaj vizu.
Kad tako kažu, što da ne, šta me košta! Cena je, ionako ista.
Na kraju, savladah gradivo! Sve mi je bilo jasno, po treći put odahnuh.
Ali, uskoro sam shvatila da mi ništa nije jasno i da neću uskoro odahnuti.
Bolje bi mi bilo da sam se držala parole ,,očekujte neočekivano”, ali, tek sam post festum pročitala ispovesti mnogih sapatnika, koji su poput mene, pomislili da je dobijanje ruske vize jednostavan poduhvat.
Niko od nas se nije nadao da će se odjednom naći u kafkijanskoj birokratskoj noćnoj mori.
