Lovac na miševe
Autor: Zoran Plećević
„Momče, hej, momče!“
Neko mi je mahao preko puta.
„Momče!“
Gde sam to dospeo, pitao sam se češkajući se po glavi, da li to meni neko maše?
„Momče, momče!“
Nepoznati čovek mi je mahao rukom i zvao me je da pređem ulicu.
„Ko, je`l ja?“
„Dođi, dođi.“
„Ko, je`l ja?“
„Ti, dođi da vidiš nešto.“
Jedan, meni potpuno nepoznati čovek uporno mi je mahao rukom i zvao me da pređem ulicu, da vidim nešto. Šta? Odavde ne vidim ništa, ali ne znam ga ni površno, u to sam ubeđen. Još uvek mi maše i doziva me. Natera me da obratim pažnju kojom rukom mi maše, levom rukom je mahao.
„Da vidiš nešto.“
Šta? Levu nogu je ispružio, (leva ruka, leva noga, krajnje sumnjivo) neprirodno, sasvim napred i malo je savio u kolenu da bi se što bolje i stabilnije oslonio na desnu. Jedva je uspevao da održi ravnotežu u tom nemogućem položaju, kao da orkanski vetar duva samo u njega. Šta se dešava? Gleda pravo u mene i doziva me da pređem ulicu. Ljudi su prolazili pored mene, ulica je bila živa a on je gledao samo u mom pravcu i dozivao me. Šta li hoće? Možda se ukočio i ne može da mrdne? Doziva li pomoć?
„Dođi.“
Ne bih rekao da doziva u pomoć. Sudeći po dugačkim rukama sa kojima mlatara kao propeler na jednokrilcu sigurno želi da skrene pažnju. I to baš moju. Ljudi koji su prolazili i sa moje i sa njegove strane ulice kao da ga nisu videli, kao da ni on nije video njih, obraćao se samo meni. Šta se dešava?
„Dođi, dođi da vidiš nešto.“
Ako se nije ukočio, što već odbacujem kao najmanje verovatno onda je sigurno nešto pričepio, inače ne bi stajao u tom nemogućem položaju. Pažljivo sam pogledao levo i desno, nije bilo ni jednog automobila na ulici i ako sam na trenutak pomislio da me to đavo mami, da zakoračim na ulicu da bi me automobil pregazio, prevario sam se, nije ih bilo. Ipak, stao sam na ivicu trotoara, savio se malo napred i pažljivije nego malopre pogledao niz ulicu, u oba pravca. Uverio sam se da nema nijednog dokle je pogled dosezao.
Bio sam spreman da pređem ulicu i pažljivije nego ikada krenuo u njegovom pravcu.
„Gle, vidi.“
Prestao je da mlatara rukama i da oponaša propeler, sada je jednostavno pokazivao u pravcu leve noge koja je i dalje bila neprirodno ispružena napred.
„Šta?“
Gledao sam u pravcu koji mi je pokazivao, ali nisam video ništa, a on je i dalje, sada već vidno uzbuđen pokazivao u pravcu leve noge.
„Vidi, miš.“
Nije mogao da iščeka da stignem.
„Gde?“
„Vidi kako je mali.“
Najzad sam ga ugledao. Rep mu je bio pritegnut debelim đonom i bezuspešno je pokušavao da pobegne, ali bio je tako mali, kao da je bio neka mišja beba, za trenutak sam pomislio čak i beda koliko je bo mali. Ipak, miš je miš, ma koje veličine bio, mali ili veliki, isto mu se hvata. Lovac na miševe pritisnu jače levu nogu da bi što bolje osigurao svoj ulov.
Uneo mi se u lice, široko se nacerio i oprljio me smradom iz usta.
„Au, baš je mali“, otelo mi se više zbog smrada iz usta nego li od samog prizora malog mišića koji se koprcao ispod debelog đona.
„Rekao sam ti.“
„Jedva sam ga video.“
„Aha, ni ja ga nisam video, slučajno sam mu nagazio na repić.“
„Slučajno?“
Počeo sam računicu; kolika je verovatnoća da dok hodate ulicom nagazite na rep nekog miša koji je krenuo negde na put ili se samo izgubio što je najverovatnije i slučaj sa ovom mišjom bebom? Video je da sam ga sumnjičavo pogledao i još jednom je ponovio:
„Aha, sasvim slučajno, od njegovog repa mi se učinilo da je parče kanapa pa sam ga nagazio da ga vetar ne odnese.“
Nije duvao vetar i nije mu trebalo parče kanapa da veže cipele. Bile su nove i jako su odudarale od ostatka garderobe koja je bila otrcana i baš u jadnom stanju. Pogledao sam ga sumnjivije nego malopre ali on više nije obraćao pažnju na mene, široko otvorenih očiju i usta gledao je u mišića.
„Sigurno je poljski.“
„Poljski? Pre će biti da je slovački ili možda češki?“
Nije doprla do njega moja ironija. Savio je malo desnu nogu u kolenu da bi se malo sagao da ga što bolje vidi.
„Nikada nisam video ovako malog miša.“
„Ni ja.“
Hteo ne hteo morao sam i sam da priznam, tako malog miša zaista nikada nisam video. Doduše, nikada nisam ni imao prilike da pogledam neku kolekciju miševa da bi moj stav bio merodavan. Čak, do sada i kada bih video miša, bilo kakvog, malog ili velikog, crnog ili belog, sivog ili kakve već mogu da budu boje, nastojao sam da ga ne vidim. Što brže mogu, trupnem nogom i on nestane. Ipak, ovo je zaista bio mali miš, moram to da priznam, bez obzira na neiskustvo, stvarno mali i to baš poljski.
„Šta kažeš? A?“
„Ništa.“
„Kako ništa, vidi kako je mali?“
Slegnuo sam ramenima i promrmljao da me sve to nimalo ne zanima.
„Vidi ga“; pokušavao je da me natera da se zainteresujem.
Mišić se otimao, koprcao, jurio na sve strane, pokušavajući ali bez uspeha da izvuče rep ispod debelog đona i da strugne. Čovek, lovac na miševe se saže, uz malo truda ga uhvati za rep i podiže ga u visinu očiju, da bi ga bolje video. Vratio je noge u normalan položaj i malo ih protresao da se opuste posle neprirodnog, raskrečenog stava. Pogledao sam ih, ličili su jedan na drugog, ipak, lovac je izgledao lukavije.
Da li društvo za zaštitu životinja ima neki stav po pitanju miševa lutalica, neki stav po pitanju poljskih miševa?
„Šta kažeš?“
„Već sam rekao, miševi me ne interesuju.“
„Nikad nisam video ovako malog miša.“
Zajedno smo gledali malog miša koji je i dalje nastojao da se izbavi, možda je žalio za starim položajem dok je ovako visio sa glavom na dole. Da je bio mali već je bilo rečeno i uzdržao sam se od komentara, samo sam gledao i razmišljao šta bi društvo za zaštitu životinja moglo da preduzme da se ovakve stvari ne događaju.
„Ovako malog, nikada nisam video.“
„Gde ste do sada gledali?“
Ništa mi nije odgovorio, samo je i dalje zadivljeno posmatrao mišića sa svih strana dozvoljavajući pomalo da se ponada da može da se izbavi.
„Nosim ga kući“, reče više za sebe.
„Kući?“
„Nosim ga kući“, ponovi sada samo za sebe.
„Zašto?“
„Pokazaću ga mački.“
Reče ne obraćajući pažnju na moje iznenađenje, stavljajući ga pažljivo u džep kao da se radi o komadu neprocenjive vrednosti.
„Biće iznenađena“, rekao sam sa podsmehom.
„Pokazaću ga mački.“
„Možda i razočarana.“
„Jedva čekam da joj ga pokažem.“
„Mislite da takvog u svom mačjem životu nije videla?“
Ništa mi nije odgovorio, nije me ni pogledao. Kao da ne postojim, lovac na miševe nije više obraćao pažnju na mene.
„Možda je to nečiji miš i njegov gazda ga sada uzalud traži.“
Uzalud, lovac me više nije slušao.
„Ili ga traži majka.“
„Imam miša u džepu.“
Rekao je nekim ljudima koji su prolazili pored nas, ali oni ne obratiše nimalo pažnje ni na miša ni na nas i ne prekidajući svoj razgovor nezainteresovano produžiše svojim putem. Nas dvojica i mali miš kao da nismo ni postojali.
„Imam miša u džepu.“
Nailazili su novi ljudi, pojedinačno ili u društvu. On im se svima unosio u lica sve isto govoreći, da ima miša u džepu, da ga nosi kući i da će ga pokazati svojoj mački.
Samo pre nekoliko minuta me je izabrao iz reke ljudi, uporno dozivao da mi pokaže miša, a sada mu više nisam zanimljiv? Nisam mogao da se načudim.
„Imam miša u džepu.“
Nastavljao je odlazeći od njega bez pozdrava. Gledao sam za njim dok je prelazio ulicu, ne osvrćući se nazad i obraćajući se svakom prolazniku.
„Imam miša u džepu.“
Niko ga nije slušao.
Možda su ti ljudi za svoje mačke imali svežu džigericu u džepu, konzervu mačje hrane, kilogram sveže ulovljene ribe ili povećeg, dobro uhranjenog miša i zato ga nisu shvatali ozbiljno ili ga nisu slušali uopšte. Gledao sam za njim dok se nije izgubio u gužvi, a onda se okrenuo.
