„Lili Marlen“ na srpskoj svetkovini
Autor: Pavica Veljović
Sva ova galama koja se digla oko otpuštenog kuvara i „nedozvoljene“ pesme vratila me nekolicinu meseci unazad, u Nemačku, u onaj starošvapski deo Nemačke. Kažem ovo namerno, jer tu žive ljudi koji su preživeli ratove, naše i svoje, nečije. Preživeo ih je i moj pokojni deda. I logore; švapske i bugarske, a bogami i komunističke. Preživeli su ljudi ratove, ali nikako ratovi da prežive ljude. Stalno nam se dešavaju novi.
Sedim u starošvapskom delu Nemačke, na terasi, 22h, prijatno prohladno veče, mislima u mojoj Srbiji. Odnekud mi se učini da čujem odjeke „Đurđevdana“ na sav glas, ali opijena nostalgijom za svojom zemljom i tugom zbog nedostajanja porodice, utrčim u kuću da popijem vodu i mućnem glavu. Halucinacija, bre! Ko će u sred Nemačke da peva srpsku pesmu?! I to u 22h uveče, a da pri tom niko ne reaguje?! 'Ajde, molim te, ne budali! Udarila ti čežnja u glavu! Pa meni je i švapski melos sa lokalnog radija svih tih meseci zvučao kao Đole Balašević, jer nisam drugačije htela da ga čujem! Ali ovo se ozbiljno čulo...
Izađem, uđem, izađem, uđem... Ma, ne vredi, nije halucinacija! Ječi „Đurđevdan“ iz obližnjeg kvarta, pa sve trese! Nekako mi srce igra, koliko od sreće toliko od strepnje šta će biti dalje. Znamo za hladne Nemce, znamo za stroge zakone, znamo da smo stranci u tuđoj državi, ali ne znamo za kult... Ma jok, bre, znamo šta je sledeće na repertoaru! „Mali mrav, mali mrav...“ odjekuje uglas, ja cupkam sva srećna u baštici, dođe mi da preskočim onu „živu ogradu“ i zaletim se našima u zagrljaj, krlja patriotizam mojim venama, u glavu udara! Uletim ponovo u sobu, otvorim ormarić sa pićem, odmah potom otvorim „domaću šljivovicu sa Zlatibora“ ( nije da ne putuju po našim krajevima, a ovaj dekica osobito bio moj čovek ko da je Srbin, a ne Nemac: po broju flaša šljivovice izgleda da je mnogo pi... Putovao! ) pa samoj sebi nazdravim ponesena melosom na svom jeziku, a u tuđoj zemlji. U zemlji ozloglašenom neprijatelju srpskih zemalja, u zemlji koja se stidi Firera i u kojoj je ljudima skoro zabranjeno da ga se sećaju. Eto koliko nama, toplim balkanskim dušama, treba da se zagrejemo: malo srbizma, malo patriotizma, tuđa zemlja, naša istorija i jedna „domaća zlatiborska“.
Verujem da je i naš kuvar bio u emotivno slabom konjuktu sa situacijom. Verovaću da ga je neko iznervirao pa je za inat vrebao momenat da „da“ otkaz i da su Švabe naletele kao poručene. I poručili pogrešnu pesmu. Ljubavnu. Lirsku. U sred Beograda. Istog onog koji je svojevremeno istrpeo bombaške napade istih, razaran, pregažen, premrcvaren, razrovan. Verovaću i da je gazda, ponesen lovom i da ne uvredi goste, izmarširao svog radnika, da će razumeti trenutak njegove slabosti i da će ga vratiti na posao ( koji bolje da je radio nego što se u tuđ mešao ). Ali ne mogu da verujem da su nas toliko obogaljili, emotivno uništili, moralno poljuljali i destabilizovali da ne umemo da održimo granicu profesionalnog odnosa, da dozvolimo sebi da planemo ( ako smo se uopšte i gasili ), da izgubimo danas posao, a sutra glavu. U svakoj normalnoj državi gest kuvara bi bio okarakterisan kao ludost, samo u našoj je patriotski gest. Da vidim ko će ga podržati, sem lajkovima na fejsu i provlačenjem imena po novinama? U svakoj normalnoj državi kuvar se ne bi ni zanimao šta muzika svira. U našoj su nam sva čula izoštrena do iznemoglosti da racionalno reagujemo! Nas su opasno navukli na patriotizam, igraju na karte naših muka, a džokeri se vrte njima u rukama. I po džepovima. Zašto ga niko nije zaustavio?! Smem da se zakunem da je penio dok je pripremao jelo i gunđao, a ostali su dobacivali i bodrili ga jednako kako to sada čine po raznim komentarima ispod vesti o događaju. Ne, nama treba cirkus! Bilo gde, radi bilo zbog čega. Znam kako je kad te žacne pod levom komorom kada sećanja naviru. Znam kako je, jer sam se na tlu Nemačke svim snagama zalagala da svoju zemlju I svoj narod odbranim… Ni od koga. U svakoj priči o Srbiji, ja sam imala stav i gard iako me niko nije napadao. U svakoj priči o Srbiji ja sam videla da treba da je branim. I Nemci su me poštovali baš takvu: patriotski nastrojenu I vernu svom narodu i nacionalnom pečatu.
U svakoj normalnoj državi razvija se kultura! U svakoj normalnoj državi izgrađuju se noviteti!
U svakoj normalnoj državi izgrađene su bolnice, škole, mostovi, firme, zgrade, identitet, prosperitet i napredak. Samo je u našoj sirotinji poneko uspeo da izgradi i karakter! Svi su dozvolili da ih izrade, da nas međusobno zavade, da opustoše čoveka iznutra i toliko ga oslabe da u najmanjoj stvari vidi napad, da stvara otpor, da ima potrebu da se brani. Siroti kuvar. Biće nacionalni heroj tek nekoliko dana, eto, zato što se suprostavio nečemu što nas ugrožava, što nas je upropastilo. Jednoj lirskoj pesmi. Ljubavnoj. U Beogradu, u Skadarliji.
Kada sve to prođe preselićemo se na mirnu tradicionalnu srpsku svadbu. Tamo je sve kulturno, lepo, svedeno. Gosti uredno srču supicu, sarma miriše kumu pod reverom bele košulje, barjaktar čepa mladinu kumu pridržavajući se za pijani ruzmarin, “svadben venac kapiju nam krasi” još u podne omlatili belim maramčetom u zanosu igre, a muzika rastura I radi na gastajbajsterske pare… Tačno čovek da poželi dinamiku. Već zamišljam situaciju. “Muzika, sviraj Lili Marlen, d’izginemo!”, reče Nemac na srpskoj svadbi.
