Bratislava
Autor: Zoran Plećević
Jednom prilikom, na proputovanju našao sam se na železničkoj stanici u Bratislavi. Bez para, čekao sam voz za koji sam imao povratnu kartu i da ne dužim, mnogo mi je bilo dosadno. Hteo sam da prekratim vreme, da sednem. Da se odmorim, ali su sve klupe bile zauzete, na nekima se i spavalo. Tumarao sam po toj ogromnoj stanici koja je bila kao neki omanji gradić i palo mi je na pamet da vučem jednu nogu kao da je oduzeta. Stao sam uz jedan stub, tu popušio jednu cigaretu i kad sam krenuo vukao sam levu nogu kao da je oduzeta. Čim bih stao pred klupu gde su ljudi sedeli, odmah bi svi poustajali da mi naprave mesto. Probao sam i kod spavača, ali ta fora kod njih nije palila.
Zabolela me je noga koju sam vukao, a i dosadilo mi je. Otišao sam do toaleta i izašao relativno normalan. Hodao sam normalno, ostalo je i dalje bilo pod znakom pitanja. Nastavio sam da tumaram i natrapao sam na deo koji je bio obeležen kao kulturni kutak. Namerno sam upotrebio reč „natrapao“, jer, kao što ćete dalje u priči videti, kulturni kutak i nije baš za svakog.
Činilo mi se da to može da bude idealno mesto na kome ću da prekratim vreme. Došunjao sam se do vrata i zavirio unutra. I sam kulturni kutak je bio veliki i da nije bio deo tako velike stanice, možda ne bi zasluživao takvo ime. Sa desne strane, ogromna biblioteka i čitaonica, sa leve galerija. Opredelio sam se za galeriju, knjige nisam čitao ni na srpskom, a kamoli da ih čitam na slovačkom.
Ljubitelj umetnosti soc-realizma imao bi da vidi tu zanimljive stvari. Ja baš i nisam ljubitelj tog pravca, ali kao što sam već rekao, morao sam nekako da ubijem vreme. Da sam imao bar nešto para, ne bih ja brao brigu kako da mi prođe vreme i zlopatio se u galeriji soc-realizma. Otišao bih do prvog bircuza i uz pivo bi mi vreme prošlo brzo, kao dlan o dlan.
Ipak je bilo dobro što sam zavirio u tu galeriju, jer sam u njoj ugledao vrata, na kojima je bila strelica za bioskopsku salu. Bio je i program na tim vratima, ali se nisam zadržavao, video sam da je neki film tek počinjao i požurio sam da stignem što pre. Provirio sam u salu, projekcija je tek počinjala, išla je špica i na platnu su još prolazila imena važnijih glumaca. Sigurno je i tu kao i na plakatu pisalo koji je film, glumci i režiser, ali opet nisam imao vremena za to. Morao sam da se probijem kroz mrak, do prvog slobodnog sedišta i da pri tom što manje ljudi uznemirim i pomerim.
Dočepao sam se jednog reda i počeo da se provlačim. Izvinjavao sam se na svim jezicima kojih sam mogao da se setim, jedino to nisam znao na slovačkom. Najzad, sam našao slobodno mesto, udobno se namestio i tek tada ponovo pogledao na platno.
Na njemu je bio Marlon Brando, u pandurskoj uniformi i prepoznao sam ga tek kada mu se kamera približila. Sedeo je na nekom panju usred neke poljane, u nedođiji američkoj, u svojoj dobro poznatoj pozi. Rukama je pridržavao glavu i što je kamera bila bliže, njegova duboka zamišljenost je bila sve izraženija.
Sa druge strane platna, to jest poljane, prilazio je neki drugi pandur, noseći nešto u ruci. Njemu se kamera nije približavala, čekala ga je da stigne do Branda. On je primetio tog drugog pandura, on uvek sve primeti, takve likove igra, ali se nije pomerio, sve dok ovaj nije stao iznad njegove glave.
Tada je počeo polako da diže glavu. Bolje bi bilo reći, beskrajno dugo, milimetar po milimetar. To samo on ume, da tako polako podiže glavu. Taj drugi pandur je doneo nešto što bi trebalo da bude jako zanimljivo, a on je uporno otezao sa tim laganim dizanjem glave. Taj drugi pandur je pizdeo što to dizanje glave toliko dugo traje. To nismo mogli da vidimo, jer je fokus bio na Brandovoj glavi, koja je bila u krupnom planu, a pored nje taj zagonetni zamotuljak.
Beskrajno dizanje glave je najzad završeno i pogledao je tog drugog pandura u oči, onda u zamotuljak, pa opet u oči i rekao:
„Zdravićko.“
Bio je to njegov glas, dubok, pomalo hrapav i otegnut, nije bilo nikakve sumnje. Sve sam očekivao, samo ne to, da Brando progovori na slovačkom. Nisam mogao da odolim, počeo sam da se smejem, kasnije i da podvriskujem. Kino-operater je bio zatečen, uplašen i sigurno je mislio da se nešto dogodilo. Prekinuo je projekciju i upalio svetlo u sali.
Došao je redar i ostao da stoji na početku reda. Gledao je budalu koja se kida od smeha i bio je jako zbunjen. U karijeri nije imao sličan slučaj. Pristigla je i jedna tetkica sa upaljenom lampom, iako je centralno svetlo već bilo upaljeno. Imala je sigurno više iskustva od mlađanog redara, dala mu je znak i ćutke su došli do mene. Rekli su nešto, verovatno su mi predložili da odem na neko drugo mesto. Nisam razumeo ništa, smejao sam se i dalje, ali nisam hteo da pružam otpor. Dopustili su mi da ostanem u galeriji i tu sam, uz eksponate soc-realizma, uspeo da se smirim.
Priznajem da me je danas sramota kada se svega setim, ali tako je bilo i ne mogu da pričam drugačije. Žao mi je što do dana današnjeg nisam saznao kako se zove film sa Brandom, niti sam ikada imao priliku ponovo da ga vidim.
Zdravićko.
