Bakšiš
Autor: Vera Vujičić
U današnje vreme, verovatno je i samo pominjanje bakšiša neprimereno, a možda i nepristojno. Danas, kada su plate i penzije sve manje, a skupoća sve veća, kada su nezaposlenost i siromaštvo simbol vremena u kome živimo, kada većina stanovništva nema ni za najosnovnije potrebe, izlišno je govoriti o davanju dodatne sume novca za uslugu koju smo već platili.
Iako u poslednje vreme nikoga niste častili, verovatno ste u životu bar ponekad bili u prilici da dodatno nagradite frizera, kelnera ili taksistu. Jednostavno, svojim umećem i ljubaznošću su vas naterali na to.
Na određeni način, davanje bakšiša predstavlja zadovoljenje socijalne pravde, jer se daje onima koji nam čine uslugu, za koju nisu dovoljno plaćeni. Originalno, to je trebalo da znači: ,,Evo i tebi za piće”, pa je zato sinonim za bakšiš, napojnica.
U drugim jezicima, etimologija je ista, i označava da je ta mala svota novca namenjena za užitak, a ne za život. Otuda, na francuskom imamo pourboire, na nemačkom, trinkgeld, na španskom, propina, na italijanskom, la mancia, a – gle, molim te! – Rusi imaju reč, чаевые, koja naglašava o kom je piću reč. Izreka, ,,pije kao Rus”, u tom svetlu, dobija novo značenje – to je osoba koja pije mnogo čaja!
Ipak, što se tiče razloga za davanje bakšiša, stvari su se promenile. Sada, u mnogim delovima sveta, napojnica može da predstavlja značajan deo ukupne zarade, a ne nešto simbolično, tek za piće.
Napojnica je tako, od malog dara za dobro obavljen posao, evoluirala do osnovnog prihoda za život.
Reč, bakšiš, stigla nam je, kao i mnoge druge, preko Turaka, ali je persijskog porekla - bakhshesh. Ipak, praksu davanja napojnice nisu izmislili Turci, niti Persijanci, već je taj običaj nastao u Tudorskoj Engleskoj, u 17. veku, kada su gosti počeli da ostavljaju male sume novca, za sluge domaćina, kod kog su bili u poseti. Odatle se običaj proširio na gostionice i pabove, a tokom vremena, ova praksa je postala gotovo globalna.
Zanimljivo je da je napojnica nastala u Engleskoj, a danas su Englezi na dnu liste kavaljera. Često ne daju nikakav ili vrlo mali bakšiš, za razliku od poslovično škrtih Škota, koji su demantovali glasine i nalaze se pri vrhu liste najgalantnijih gostiju i mušterija.
Anketa, sprovedena među kelnerima, pokazuje da su najškrtiji gosti Grci, Italijani i Englezi, a najveći kavaljeri su Amerikanci, zatim Rusi i Nemci.
Naši ljudi najčešće zaokruže sumu do prve velike cifre. Evropljani ostavljaju oko 10% od sume na računu, a Amerikanci, uglavnom, 20% ili više, ako su izuzetno zadovoljni uslugom.
Šta to praktično znači?
Znači da ste ljubazno, sa osmehom, dočekani na ulazu, da ste pozdravljenji, da su vam odmah po sedanju za sto sipali vodu, da se kelner predstavio imenom, obavestio vas o detaljima jela na jelovniku, saslušao i ponovio šta ste naručili; da ste blagovremeno posluženi, a ako niste sami, da je celo vaše društvo za stolom istovremeno dobilo jelo ili piće, da je kelner motrio na vaš sto, dopunjavao čaše i sklanjao nepotrebne tanjire, da se raspitivao treba li vam još nešto, a da pri tome nije bio dosadan.
Treba imati u vidu da je ceo ovaj, naizgled jednostavan proces, zapravo složen i zavisi od timskog rada više osoba. Ipak, budite sugurni, da će svako od njih dobiti svoj deo bakšiša, jer se suma koju ste ostavili, deli prema postojećim pravilima.
Slično važi i za taksiste, frizere, pedikire, kozmetičare i druge uslužne delatnosti.
Napojnica se daje u skladu s lokalnim običajima, pa nije zgoreg raspitati se, ukoliko planirate da posetite neku stranu zemlju.
Moji prijatelji, inače veoma galantni, poznati po tome što im ruka nikad ne zadrhti kad je plaćanje u pitanju, imali su neprijatno iskustvo na kraju ručka, u jednom njujorškom restoranu. Ostavili su napojnicu, po beogradskim standardima, sasvim pristojnu. No, pri izlasku iz restorana, sačekao ih je šef sale i ljubazno upitao čime nisu bili zadovoljni. Šta je to što im se nije svidelo? Važno je da zna, reče, da bi obratili pažnju i grešku ispravili.
Sad su se moji prijatelji zbunili, rekoše da je sve bilo u redu, da nemaju primedbe. Upitaše ga zbog čega ih to pita. Ovaj im je odgovorio da se njihov mali bakšiš smatra izrazom nezadovoljstva. U pitanju je bila suma od $7-8, ali to je predstavljalo oko 5% od računa, što je četiri puta manje od očekivanih 18-20%.
Kasnije, u razgovoru smo se malo prepirali oko smisla očekivanog procenta. Ja sam branila ideju da je to opravdano, jer kelneri imaju jako malu platu, simboličnu, ispod minimuma, jer se smatra da će dobar deo prihoda ostvariti baš preko bakšiša.
Oni uvređeno rekoše, da nije na nama da ispravljamo greške društva, da sistem treba da obezbedi pristojne plate, a ne da na nas računaju, da rešavamo socijane probleme.
Nismo našli zajednički jezik. Bakšiš, koliko god da je dobrodošao, nije obavezan.
Ako se sećate Tarantinovog filma, Reservoir Dogs, i Mr Pink je imao svoj stav po tom pitanju.
Moji prijatelji bi se složili sa njim, ja – nikako!
https://www.youtube.com/watch?v=Z-qV9wVGb38
