ANDREJ
Autor: Jelena Milenković Mladenović
Ne sećam se kako je Andrej izgledao. Ne bih mogla da opišem boje, obime, visine, dužine. Znam samo da je bio ozbiljan, ponekad strog. Nikada se nije smejao kad se svi smeju niti je kukumavkao kad svi kukumavču. Bio je samo tu, deo društva. Uvek su ga zvali, iako nije bio klovn niti bilo koja druga vrsta zabavljača. Retko su mu se i obraćali, tako da se najslikovitije sećam njegovog ćutanja. Kritikovali su ga zbog životne premise da nijedan problem koji ne može da reši nije njegov problem. "Ovaj bi gledao kako riknjavaš i ne bi ništa učinio." - jednom je neko komentarisao. Začudo, ja sam se uvek osećala sigurno kada je Andrej tu. Zaštićeno, mada me nikad ni od čega nije štitio. I mirno, iako me nikada nije smirivao. Često smo pričali o starim zgradama, on o arhitekturi koju je voleo i studirao, ja o duhovima prošlosti koje zamišljam iza tih starih zidova. I smejao se. Oči su mu bile tople kada je govorio o majci i Marku, bratu koji je bio sve suprotno od njega. Jednostavan, brz, brbljiv, druželjubiv. Ponekad i brljiv ali praštalo mu se. Šarm je čudo! Negde pred bombardovanje Andrej je završio fakultet. Sećam se žurke i nekakvog tamnosivog džempera. U rukama čaša neke žestine i milion snova u očima. Marko se napio, Andrej nije. Za vreme bombardovanja, Andrej je pokupio pinkle i otišao u inostranstvo. "Svaki problem koji ne mogu da rešim nije moj problem." U kovitlacu napatvorenog patriotizma, bio je okačen kao pajac na stub pljuvačine od strane onih sa kojima je proveo celu mladost. "Pička!", "Izdajica!", "Fuj!" Niko ga nije branio. Ni Marko, ni ja... Niko. Prošle su godine, Andrej se nikome nije javljao. O njemu smo saznavali od Marka; da se oženio, ima dve ćerke, super posao, kintu. -"Pička! A nas ko jebe! Ni da se javi!" - pljuštali su komentari. Verujem da je znao, Marko mu je sigurno prenosio "impresije". Ne tako davno, dete zajedničke drugarice se razbolelo. Bilo je potrebno skupiti novce. Istresala se ušteđevina, trčalo se po firmama... Ko je kako umeo i znao. Nije mala cifra bila u pitanju. Jednoga dana, Marko nas je sve pozvao. Zeleni koverat stajao je na stolu. -"Za tebe je, poslao Andrej. Ima i poruka, pročitaj naglas." M., majka bolesnog deteta, otvorila je koverat. Celokupan iznos novca potrebnog za lečenje. I nešto više, da se nađe. U poruci je pisalo: "Svaki problem koji mogu da rešim jeste i moj problem." Ćutali smo. Kao pičke. Kao ono što Andrej nikada nije bio.
