Istok i zapad
Autor: Zoran Plećević
Dobro je što sam ispao na travu.
Kasnije, mnogo kasnije, kada je uspeo koliko-toliko da se pribere, da najzad odredi šta ga najviše boli i da mu se oči malo priviknu na mrak video je da to nije nikakav travnjak nego tvrdo presovani karton ofarban u zeleno. Znao je da bi trebalo da se začudi zbog toga, jeste počeo, ali to nije bilo dovoljno. Nije imao vremena za to i sasvim su mu druge stvari bile na pameti. Morao je što pre da se orijentiše da bi mogao da odredi pravac kojim će da se uputi. Teren mu je bio potpuno nepoznat i samo se vrteo u krug. Trebalo mu je dosta vremena da utvrdi da juga i severa jednostavno nema, oko njega su bili samo istok i zapad.
Gde sam to dospeo, razmišljao je grozničavo. Malopre je istok bio u onom pravcu, a sada je tu zapad i razmetljivo se nudi. Kada krenem prema njemu, on istog trena nestane, jednostavno ga nema. Ako sada skrenem levo, pod pravim uglom morao bih da budem u smeru juga ili severa, ali, to se ne dešava. Evo sada, umesto juga tu je zapad i opet tera kera.
Nije imao vremena da razmišlja zašto zapad tera kera kao da nema pametnijeg posla, oštro je skrenuo desno i umesto severa na jednom dudu je čučao istok i duvao u maslačak. Hteo ne hteo morao je da se pomiri sa tim da juga i severa nema. Opredelio se za dve preostale strane i krenuo, međutim, tek tu je bio u čudu.
Čas je istok bio na zapadu, čas zapad na istoku. Zastao je, okrenuo se oko sebe i opsovao oštro nekoliko puta. Pokušao je da ih nadmudri i dok je zapad trčao pored njega on ne razmišljajući potrča za njim, a ovaj je bežao kroz guste šumarke, preko strmih livada i polja divljih kupina. Opet, preko lažnog travnjaka, tu se okliza i Zo ga umalo sustiže, ali se i on okliza i izmače mu. U daljini je pri šturoj mesečini video neke ljude kako rade na njivi, izgledalo je kao da žanju. Nije bio baš siguran jer je bio mrak, a ko još radi po mraku.
Po zvezdama je pretpostavljao da opet ide u pravcu istoka i stade opet, da razmisli, da se orijentiše, a zapad, u galopu nepredvidljivo vrdajući odjuri preko brda i potpuno se izgubi.
Moram da se orijentišem i krenem na zapad, pokašao je da razmišlja polako i trezveno, da sagleda sve činjenice, da uzme sve u obzir.
Njegovo poznavanje neba je bilo više nego oskudno, nikakvo. Napabirčio ga je u letnjim noćima zevajući u vedro nebo i diveći se ponekad sunčevom izlasku ili zalasku. Čuo je za zvezdu Danicu, znao je da je gore, na nebu, ali gde, nije imao pojma. Ah, te zvezde, ah, ta nebesa. Izabrao je jednu, po njoj odredio pravac, ovoga puta sasvim suprotan od onog kojim je do sada išao i krenuo. Zevao je u nju ne gledajući kuda i po čemu hoda, padao je i ustajao, nastavljao dalje. Međutim, već posle nekoliko kilometara je bio siguran da opet ide na istok.
U nebo više ne mogu da se pouzdam, a u šta da se uzdam?
Sada je već bio sasvim siguran da je društvo u kombiju primetilo da ga nema i da ga već uveliko i na sve strane traže. Nije imao vremena za oklevanje, a na to je bio prisiljen. Na jednoj strani su bile divlje kupine, korov i šumarci, na drugoj presovan karton ofarban u zeleno i njive sa žeteocima. Nije mogao da se odluči, nije mu se dopadalo ni jedno ni drugo, a bio je svestan da ni jednog časa ne sme da okleva. Nastavio je da hoda cele noći, ipak, nije uspeo da se odmakne od njive sa žeteocima.
Najzad sustiže ga umor i obori ga. Nije imao snage u onim dičnim nogama, vukao ih je kao prebijen po presovanom kartonu i kad stiže do jednog šumarka leže pod jedno veliko drvo da tu prespava. Nije imao predstavu gde se nalazi, koliko je daleko od puta i gde bi sada mogli da se nalaze njegovi progonioci. Bez obzira na umor san mu nije dolazio na oči, bio je tu negde, oko glave, ali nikako da uđe u nju i da ga savlada. Pitanja su mu galopom prolazila kroz glavu i sad je bila potpuno prazna. Bilo mu je neudobno i nije mogao da se namesti. Telo mu je vapilo za snom i odmorom i kako god da legne i okrene se nešto ga je žuljalo, smetalo mu i bilo mu je sve hladnije. O samoj neprilici u kojoj se našao nije razmišljao, nije mu to teralo san. Bio je gladan i razmišljao je o onoj sitnoj ribi i u fišeku i van njega koju su jeli vozač i ćelavi brkajlija. Nije mu ovo bilo prvi put da se nađe u neprilici, ne baš ovakvoj, ipak. Učini mu se da sa jedne grane nešto neobično visi, da se pomera, kao da nekog ima na njoj, ali nije više imao ni snage da se napregne da malo bolje pogleda o čemu se radi. Škiljio je malo kroz poluspuštene kapke i onda to ostavio za ujutru, ako se seti.
Da se naspavam, samo da se naspavam i da mi je malo one sitne ribe iz fišeka. Ujutru će se već nešto desiti, u svakom slučaju nešto mora da se dogodi, bile su njegove poslednje misli pre nego što ga je savladao san.
Kada se probudio oko njega osim ogromnog drveta pod kojim je spavao nije bilo ničega. Nigde nije bilo ni šumaraka ni divljih kupina. Ni onih njiva sa žeteocima nije bilo i više nije bio siguran da li ih je i video ili ih je samo sanjao. Svuda su bili samo pusti predeli koji su se iz daljine činili kao trava, a zapravo je sve bilo od čvrsto presovanog kartona ofarbanog u zeleno. Nije odmah mogao da se seti kako se tu našao, zašto je spavao baš pod tim drvetom. Pokušao je da ustane, ali mu nije išlo, ni jedan deo tela nije mogao ili nije hteo da ga čuje. Trup i udovi kao da su bili beskrajno odmaknuti i nije ih ni osećao. Boleo ga je vrat, njega je jedino osećao. Mrdao je prstima na sve strane, gde god se sećao da ih ima. Iz početka bez ikakvog uspeha, kasnije uz bol koja se širila onoliko koliko je ona dozvoljavala.
Ipak se dosetio. Noćas je hteo na zapad, ali mu se istok isprečio i nije mogao da ga mimoiđe. Pomisli da ako odmah krene na istok da ipak nekuda može da stigne.
Kao da su bili povezani, bol, sećanje i mogućnost da se pokrene. Kako je do kojeg uda stizala bol tako je mogao da ga pokrene, tako mu se vraćalo i sećanje.
Kada se seti ćelavog brkajlije, kombija i vozača skoči kao oparen. U samom skoku seti se i Zo-zoa, a u konačnom doskoku uz bol koji je taj doskok proizveo seti se i da je sinoć hteo da vidi šta to ima na drvetu. Ali, šta? Toga već nije mogao da se seti, bol je popuštala, krv je počela da struji kako treba i stizala je svuda. Ipak, nije mogao da se seti šta je to hteo da vidi na drvetu, a vremena za razmišljanje nije imao. Ništa od svega, čim ne mogu da se setim nije ni važno. Poleteo je preko pustih polja, grabio napred kao da su mu već za petama sve dok nije uleteo u jedan šumarak, a onda iz jednog šumarka u drugi. Svi su mu izgledali isti i činilo mu se da je nemoguće da stigne bilo gde. Po nosu su ga lupale i za uši čupale i vukle grane koje su tako nesrećno strčale daleko od svojih stabala i nisu mu davale mira. Nije to mogao više da podnese i kada se napokon odlučio da se bez obzira na sve vrati natrag, na mesto gde je ispao iz kombija i da iz početka krene u nekom drugom pravcu, iz poslednjeg šumarka je izleteo na ogromnu poljanu na kojoj je bila prava gungula ljudi.
„Ovo još nisam video“, ote mu se kad ih je ugledao.
Ogromna poljana je cela bila zakrčena, ali ti ljudi nisu ni stajali, ni hodali, nisu ni sedeli ni ležali. Dva reda ljudi sa njegove leve strane su bili na jedno dva metra iznad zemlje, tri reda sa desne strane su bili tri metra iznad, u vazduhu. Dalje nije mogao ni da gleda, ni da broji. Kao naduvane mešine su lebdeli u vazduhu.
O bože, ovi ljudi lebde.
„Šta radite gore?“, nije mogao a da ne upita.
„Prodaje se ova duša, draga gospodo“, probi se do njega jedan visoki šeširdžija ispod oblaka ljudskog mesa. „Čovek koji je nosi, znam, vrlo je pouzdan.“
„Šta ovi ljudi rade gore?“
„Levitiraju. Zar nije očigledno?“
„Zašto levitiraju?“
„Nemam ja vremena za takve priče, tako je kako je.“
„O, bože!“
„Jeste li kupac? Ako jeste, lako ćemo se oko svega dogovoriti i pogoditi.“
„Ne, ništa ja ne kupujem, slučajno sam ovuda naišao.“
„Ovuda niko nikada ne nailazi slučajno. Da ne tvrdite pazar kojim slučajem?“, unese mu se u lice šeširdžija.
„Ne, zaista ne.“
„A šta tvrdite?“
„Ništa.“
„Nešto morate da tvrdite.
„Tvrdim da ne tvrdim pazar, neću da kupim ništa.“
„U tom slučaju produžite, nemam vremena za Vas, čeka me posao.“
Nije propustio da ga obiđe i da ga odmeri sa svih strana, čak i u samu dušu da mu zaviri. Nezadovoljan onim što je video okrenu se tražeći nove mušterije. Zo ga bez reči posluša i produži dalje trzajući rukama na svaki pokret živog oblaka koji se lelujao iznad njega, čak je i sunce zaklonio.
„Šta radite gore?“
Pitao je opet kada je odmakao malo dalje od visokog šeširdžije koji ga je opet gledao, popreko i bez simpatija.
„Ne znamo, ali ne možemo da se spustimo na zemlju.“
Odgovoriše mu složno, svi u glas dok su bezuspešno mlatarajući i nogama i rukama pokušavali da se spuste na zemlju ili zauzmu bolji položaj.
„Zašto?“
„Šta zašto?“
„Zašto ne možete da se spustite na zemlju?“
„Ne znamo“, odgovori jedan.
„Nemamo pojma“, dodade drugi.
„Zašto ste Vi baš tu?“, upita najbližeg koji je razbaškaren leškario sa prekrštenim nogama.
„Ovo mesto je bilo jedno od najskupljih, znači, samo po sebi da je jedno od najboljih.“
„Maločas rekoste da ne znate šta radite gore, a sad kažete da ste plaćali za mesto. Kome ste plaćali, koliko i zašto ste uopšte plaćali?“
„Mnogo pitaš.“
„Ako se dođe iz drugog pravca onda ste poslednji.“
„Ovo je jedini pravac kojim se može stići.“
„Koji je to pravac?“
„Nekad smo znali, sada više ne znamo.“
Da, ovo je sigurno jedini pravac kojim se ovamo može stići, pomisli, inače ne bi tu stajao prodavac i nudio njihove duše. Zar oni ne znaju da on nudi njihove duše, zar su ih se dobrovoljno odrekli? Morali bi da znaju, čuju ga, on to govori glasno, ništa ne krije.
Gde god bi pogledao nešto se micalo, neko se okretao, neko je nešto prikupljao, pomerao se negde, u udobniji položaj ili samo tek onako mlatarao udovima. Niko nije lebdeo besposlen. Slatko se nasmejao čoveku kome je od mlataranja nogama izvirila pidžama ispod jedne nogavice i počela da se širi i nadima kao balon. Pokušavao je da to prikrije, mlatarenjem naravno, a što je više mlatio balon je sve više rastao.
„Kako vam je gore?“
„Ne pitaj“, reče jedan.
„Nikako“, reče drugi.
„Meni je taman“, reče treći.
„Kako može da nam bude“, reče četvrti ljutito.
„Samo sam pitao“, reče Zo.
Nije imao nameru da ih uznemirava, nije imao nikakvu nameru, samo je bio iznenađen i kada se već našao tu nije mogao da odoli a da ne zapitkuje.
„Jel vam udobno gore?“
„Dođi pa ćeš da vidiš.“
„Neko mi je ukrao bubreg dok sam spavao“, reče neko iza njih.
„Pa šta? Imaš drugi. I što si spavao, što nisi pazio?“
„Meni je neko promenio kičmu, moja nije bila ovoliko kriva.“
Dođe mi da se popišam na sve vas, pomisli, skoro poluglasno reče Zo. Da ste malo niže, to bih i učinio, ali im samo reče:
„Moramo da stegnemo srce i da gledamo napred.“
Dok je izgovarao rečenicu bio je svestan njene besmislenosti.
„Lako je tebi, ti si na zemlji, možeš da hodaš, možeš da odeš.“
„Imate li šta da jedete?“
„Kad vetar odnekud donese ostatke hrane, hvatamo i jedemo.“
„Ima li vetrova ovde?“
„Duvaju iz svih pravaca.“
„Pa, šta vam donose?“
„Iz jednog pravca ovo, iz drugog ono, nikada isto.“
„Je l' ima dovoljno?“
„Nema u izobilju, ali ima, ne trpimo.“
„Oduvek sam pošteno radio. I moj otac, i moj deda, i svi moji, svi smo pošteno radili. Nisam navikao da hvatam tuđe otpadke. Žena sa decom je ostala sama kod kuće, ne znam ništa o njima. Ko će da ih zaštiti, ko će za hleb da im zaradi?“
To je već problem, veliki problem. Okrenu se prema čoveku koji je to rekao, zaista je izgledao kao poštenjačina, ali mu ništa nije odgovorio.
„I ja sam pošteno radio“, reče čovečuljak neobično velikog nosa koji je do njih došao plivajući „kraul“ stilom kroz vazduh.
„I ja.“
„I ja.“
„I ja.“
Graktali su sa svih strana. Samo je slegnuo ramenima, šta bi mogao da im kaže?
„Ni sam ne znam kako sam se našao ovde, ni kako ću odavde da odem. Na zemlji sam, ali u mom slučaju to i nema nikakvog značenja.“
„Kako nema?“
„Ima, ima.“
„Tebi se to samo čini.“
“Da si gore, kao mi, video bi kako je.“
„Ima, ima.“
Graktali su i kreštali kao jato pravih svraka i ništa nije mogao da ih razume. Pomisli, da i nema u njihovoj galami šta da se razume, sačeka da se malo umire pa upita:
„U kom pravcu je zapad?“
„Tamo“, reče jedan pokazujući pravac.
„Ne tamo, tamo je zapad“, reče drugi pokazujući u suprotnom pravcu.
„Zapad je tamo“, reče treći ne pokazujući ni u jednom pravcu.
Nikakve vajde od vas, pomisli i osmehnu se oholo, ne visite vi ovde tek onako, svakako ste to debelo zaslužili. Hteo je da im to i kaže, kad ga oni preduhitriše i počeše međusobno da se svađaju. Svađali su se i verbalno i ručno, oni najuporniji i najodvažniji i nogama.
„To je moje mesto.“
„Jest, jel ti ga deda ostavio?“
„Nije deda, nego sam ga prvi zauzeo.“
„Zašto si onda odlazio odavde?“
„Možda sam se u snu pomerio.“
„Je l', šta si sanjao?“
„Baš ću tebi da kažem šta sam sanjao.“
„Ja se odavde ne pomeram.“
Baš ste našli oko čega da se svađate, koje je čije mesto? Isto vam je, lebdeli ovde ili tamo, nije video nikakvu razliku.
„Je l' se vi uvek tako svađate?“
„Ne, mi se ne svađamo.“
„Mi se nikada ne svađamo.“
Onaj što je zauzeo sporno mesto sada se izvrte na leđa, razbaškari, prekrsti nogu preko noge i ruke na grudima naglašavajući tako svoju nameru i da mu ne pada na pamet da se igde pomera. Oštećeni je obilazio oko njega i ne videvši nikakvog načina da ga otera sa mesta na koje je polagao pravo odlebdi dalje u potrazi za boljim mestom.
„Ne mogu skočiti“, poče opet jedan.
„Ne mogu poskočiti“, nadoveza se drugi.
„Noge su mi u zraku. Zrak mi je jedini oslonac“, reče i treći.
Ovo je Zou zazvučalo poznato.
„Ne mogu skočiti“, reče opet prvi.
„Ne mogu poskočiti“, reče opet drugi.
„A što bi skakali, što bi poskakivali? Zašto? Kakav ste vi to čudan svet? Nikada niste zadovoljni, uvek vam nešto smeta i nedostaje. I šta znači zrak? Ko je rekao, zrak? To nije srpska reč. Nije. Tuđa je to reč i ne treba nam jer mi imamo naše, lepe, srpske reči. Ne moramo da koristimo tuđe, nikada, zapamtite to jednom zauvek i uzmite se u pamet“, bez ikakve najave i povoda izgovori sveštenik duge sede brade koji se odnekud stvorio i prolazio pored njih.
„Kako ste se našli tu, gore?“
Njegovo pitanje zazveča i zvučalo je nezamislivo besmisleno u tom trenutku. Odozgo ga svi tupo pogledaše, a sveštenik mu zaustavivši korak skrenu pažnju na to i prekorno ga pogledavši prekrsti se nekoliko puta vrlo pobožno i sve izgovarajući naglas „oče naš“ pusti korak i nastavi svojim putem. Pomisli na trenutak da bi bilo pametno da krene za njim i napravi nekoliko koraka, ali se predomisli i odustade. Ostao je da gleda za njim, a sveštenik se okrenu još nekoliko puta, sve ponavljajući „oče naš“ i krsteći se.
Sačekao je da dobro odmakne pa ponovo upita:
„Kako ste se našli gore?“
„Ne znamo“, rekoše svi uglas.
„Ali ne možemo da se spustimo“, rekoše oni najbliži.
„Možete da se krećete, i to je nešto“, reče Zo.
„Možemo“, rekoše neki iz daleka.
„Istina, možemo, ali ne možemo nigde da stignemo“, rekoše opet oni najbliži.
„Kakve vajde od kretanja?“
Upitao je onaj što je ostao bez svog mesta. Doplivao je malopre dok je bio sveštenik i obilazio oko starog mesta merkajući čoveka koji je tu leškario.
„Ne znamo ni u kom pravcu bi mogli da krenemo.“
„Tu smo gde smo, ptice po nama seru i noć i dan. Jedno dete je pre neki dan ugrabio veliki orao i pobegao sa njim.“
„Soko, suri soko je to bio, ne orao.“
„Orao, jasno sam video.“
„Tebi je svaka ptica veća od vrapca orao. Nemaš ti pojma o pticama. Suri soko je odneo dete, svi su to videli osim tebe.“
„Orao nosi decu, soko to nikada ne čini.“
Da ih ne gledam sopstvenim očima i da ih ne slušam rođenim ušima teška posla da bih bilo šta od ovog poverovao, pomisli Zo i žmureći uštinu se dvadeset i sedam puta ritualno za guzicu. Kada je ponovo otvorio oči oni su još uvek bili tu, ništa se nije dogodilo, ništa se nije promenilo, samo je njegova guzica sevala od štipanja.
Lepršali su i graktali bezbrižno kao da su bili na letovanju, a Zo je nastavio da im postavlja sve gluplja i besmislenija pitanja.
„Koliko dugo ste već tu?“
Svi su ga netremice gledali i ćutali, niko mu nije odgovarao. Kao da su se nečega plašili. Ipak, jedan se osmeli i reče:
„Niti znamo kako smo dospeli ovde, niti kada smo dospeli. Koliko dugo smo ovde, o tome tek nemamo pojma. Jednostavno, zaspali smo u svojim krevetima kod svojih kuća i kada smo se probudili, bili smo ovde, u vazduhu.“
Naravno da im nije verovao mada ni sam nije bio načisto kako se našao u njihovoj senci.
„Možete li ikako da nam pomognete?“
„Ne verujem, ne mogu ni sebi da pomognem.“
„Koji je danas datum?“
Pitala je jedna debeljuškasta ženica koja je bezuspešno pokušavala da sa lica skloni haljinu koja joj je smetala pri govoru. Gurala ju je niz noge a vetar je stalno vraćao natrag, na lice. Golotinju nije ni pokušavala da sakrije, na nju je već bila naviknuta. Samo je jednom kratko pogledao u njenom pravcu, ništa joj nije odgovorio. Šta je njoj trebalo da zna koji je datum?
„Možete li da nam pomognete?“, opet je pitao neko.
Mogu samo da vam se smejem, pomisli, ali se suzdrža i ne reče ništa mada su mu suze išle od smeha.
„Raspitaću se“, reče kroz smeh.
„Raspitaj se kod nadležnih“, rekoše neki.
„Raspitaću se“, ponovi za nijansu ozbiljnije.
„Raspitaj se i kod nenadležnih“, rekoše neki drugi.
U kolektivnom ste škripcu, prođe mu kroz glavu dok je odlazio od njih. Ta pomisao nije vukla sa sobom nimalo saosećanja, čak ga je terala na smeh.
„Kaži da ne možemo više ovako.“
„Kaži bilo šta.“
„Bilo bi dobro da se promeni bilo šta.“
„Zar i na gore?“, upita Zo.
„Ne može gore.“
„Mislite?“
„Svejedno“, odgovoriše svi u glas. „Samo neka se promeni.“
Odjednom sa jedne strane poče da duva jak vetar noseći svakakvo đubre.
„Tamo je zapad, tamo je zapad“, zagrajaše i zakreštaše svi uglas pokazujući na stranu odakle je duvao vetar.
„Tim pravcem se nikuda ne može stići“, bio je uporan dugajlija koji je otpočetka tvrdio na je zapad na suprotnoj strani.“
Nije se više okretao, znao je šta je iza, znao je ko šta govori. Ostavio je ljudski oblak koji je i dalje složno graktao i izbegavajući đubre koliko je to bilo moguće krenuo na zapad. Oni iz oblaka nisu odustajali, uostalom, druga posla nisu ni imali. Vikali su za njim, poručivali mu još nešto, ali on više nije hteo da ih čuje. Mislio je da mora sa tim da raskrsti, nije mogao da ostane, da provede život u šipražju i zabuni.
Sveštenik koji je malopre ukorio i njega i nekog grešnika iz živog oblaka otišao je pre vetra u suprotnom pravcu, a on je, uzdajući se u boga verovao da samo zapad može da ga izvadi iz neprilika. Vetar mu je duvao u lice i u oči sve jače i morao je da se sagne skoro do zemlje da bi mogao da gleda i da bi izbegao đubre koje mu je letelo u susret. Iz daleka je zapazio jednu veliku crnu kesu, zapravo džak kako leti prema njemu i u letu se raspada, baci se na zemlju i u zadnji čas ga izbeže.
(odlomak iz romana Šetnja po mesečini)
