Poznavanje prirode i društva
Autor: Vera Vujičić
Od kako je škole i đaka, školski program je svima trn u oku, svi ga kritikuju. Pitaju se: Šta će mi ovo, zašto učim ono, to mi nikad neće trebati u životu!
Ne znam šta je to ,,ono što će nam trebati u životu”, a šta ne. Meni, u svakodnevnom životu, treba sve što sam ikad naučila i, srećom, zapamtila. Naprotiv, sve više primećujem da mi treba i ono što sam zaboravila, ili što nikad nikad nisam ni znala.
Takođe, čak iako do sada još nismo imali prilike da uočimo da nam je neko ,,ne-znam-šta-će-mi” znanje zatrebalo u životu, to ne znači da ni neće zatrebati. Prilika se neočekivano pojavi, a naše znanje odigra ulogu, može biti, ne baš malu.
Poznavanje prirode i društva, na primer, se uči i iz knjiga, ali i na terenu. Nešto sam naučila iz udžbenika i literature, a dosta toga sam videla i naučila putujući. Najviše je bilo divnih gradova, jezara, planina, naravno, more, a nažalost, sela su ostala zapostavljena.
Zahvaljujući ljubaznosti kolege moga tate, koji je imao rodbinu na selu, prvi put sam videla srbijansko selo, po završetku prvog razreda osnovne škole. Za razumevanje ove priče, važno je napomenuti da je to bilo avgusta 1960. godine.
Selo o kome je reč, zove se Berkovci, zadnja pošta, Gornja Toplica. Nedaleko od Ljiga, kilometar-dva od banje Vrujci.
Tog davnog letnjeg dana, stigli smo prašnjavim putem, tamo se kaže, džadom, do Gornje Toplice. Odatle, pešice, pored reke, kojom teče banjska voda i na kojoj su brojne vodenice. Kasnije sam čula da se oko njih ukazuju utvare, drekavci, pa i Sava Savanović, lično!
Od džade, uzbrdo, preko livade, pa kroz cerovu šumicu, te kroz voćnjak i – odjednom, pred nama se ukazalo gazdinstvo naših domaćina. Tako nešto nikad nisam videla, a verujem da je malo ko imao prilike da vidi. Domaćinstvo je bilo kao preslikano iz nekog udžbenika etnologije, nešto što je već bilo na izdisaju, pred modernizacijom, koji je savremeni život polako počeo da donosi.
Porodičnu zadrugu su sačinjavali stari roditelji, njihova dva sina, snaje i unuci. Znao se red, ko šta radi, koja je redara te nedelje, ko čuva stoku, ko pere veš prakljačom na reci, a ko donosi vodu na obranici, sa izvora. Struje tamo nije bilo, ali nije ni nedostajala. Letnji dan dug, a uveče, uz petrolejke, pričama nikad kraja…
Tada sam videla kako izgleda i kako funkcioniše starinski srbijanski zadružni život. Naučila sam i zapamtila nazive pojednih zgrada koje su se nalazile u besprekorno čistom, georginama ukrašenom dvorištu: kuća, sa odžaklijom, mišana, magaza, mlekar, kačar…
Neverovatno ljubazni ljudi, vredni i gostoljubivi, pa se naša poseta, umesto vikenda, pretvorila u jednomesečni boravak. Narednih par godina smo svakog leta, mesec dana provodili u selu Berkovci. Dani su nam prolazili u kupanju na reci, branju kupina i pečurki, a predveče smo vodili goveda na pojilo, u obližni Gerić.
Vidite, taj Gerić, a i opšte poznavanje prirode i društva tog regiona, su odigrali veliku ulogu u životu moje prijateljice. Sasvim iznenada!
Početkom devedesetih, onako razvedena i nezadovoljna, odlučla je da promeni život iz osnova. Da ode iz zemlje, što dalje, to bolje. Dakle, u Ameriku. Već je bila par puta, svidelo joj se, pa je napravila plan, čak i plan B, za svaki slučaj.
Najveći problem je, kako ostati u Americi. To nije lako, a njoj je izgledalo najjednostavnije da se uda, naravno, zbog papira. Kao u filmu Zelena karta.
Preko prijatelja i komšija, uspela je da nađe svog đuvegiju. Izvesni Rade. Naš čovek, sredovečan, odavno živi u Čikagu, ne baš obrazovan, ali domaćin i pošten čovek. Rešila je da mu unaped ne kažu da će to biti brak za papire, nego će se njih dvoje već sporazumeti, kad se budu videli. Da bude čist račun.
Rekoh, imala je i plan B: ako plan A propadne, ići će u Los Anđeles, da čuva neku bogatu, ludu babu.
Stigne ona jednog dana kod mene, tada sam živela u Čikagu, i već sutradan nazove Radeta. Razgovor je trajao kratko. Rade reče da će se javiti ,,ovih dana”.
Dani su prolazili, a od Radeta, ni traga, ni glasa. To je unelo izvesnu zebnju, jer ona je krenula sa namerom da se ne vraća. Srećom, postojao je plan B, pa je kroz desetak dana otišla u L.A. u avanturu sa ekscentričnom babom.
Par nedelja posle njenog odlaska, jedne večeri, zazvoni telefon. Naš čovek, predstavi se kao Rade, upita za prijateljicu, uz ono ,,mogu l’ dobit’…”
Ja ga tu dočekah strogo:
Pa, gde ste vi, Rade, pobogu?!
On tu nešto, ovo-ono, bio je zauzet, pa eto…
Rekoh mu odmah da ona, koju traži, nije tu i da je otišla u L.A.
Po glasu shvatih da je jako razočaran, što mi je bilo milo. Još mu opisah drugaricu i njenu lepotu i ostale kvalitete, namerno malo preterujući, čisto da bih ga mučila.
Njegovo interesovanje je raslo. Ja sam se držala kao neki inspektor, pa ga tako i upitah odakle je.
Pa, ja sam – reče on – iz jednog mesta, u okolini Valjeva.
Koje Vam je to mesto?
Ne znate Vi to, jedno malo mesto.
Koje malo mesto, možda baš i znam? Imala sam uvek peticu iz Poznavanja prirode i društva.
Ma, ne znate, jedno selo, kod Ljiga…
Slušajte – rekoh strogo – ako je to neka tajna, odakle ste, onda dobro.
Nije tajna, kakva tajna!
Pa, odakle ste: iz Rakara, Popadića, Toplice, Berkovca, Gerića…?
Jao, Vi znate moje selo! Odakle znate za Gerić?!
Kako ne bih znala, tamo sam vodila goveda na pojilo – odgovorih, kao da je to najnormalnija stvar.
Pa, koga znate u Berkovcima?
Znam sve: Milorada, Dragutina, Stanojku, Sinišu, Leposavu..
Pa, Vi znate moju rodbinu, to mi je sve rod!
Čovek je bio na ivici suza, skroz oduševljen! Zaljubio se u ženu, onako, na neviđeno. Mora biti da je izuzetna, kad ima prijateljicu koja poji goveda u Geriću i poznaje njegovu rodbinu.
Poznavanje prirode i društva, kažem ja!
Sutradan je kupio avionsku kartu, odleteo u Los Anđeles, i sa buketom ruža otišao po buduću mladu. Onako, kao na filmu, zaprosio je odmah na pragu, čim mu je otvorila vrata.
Zapanjena, šiz-baba je sve to u čudu gledala, pa upita:
A, zašto je to on tako odmah rešio da se ženi?
Kako zašto, pa zbog moje lepote – odgovori joj moja duhovita prijateljica.
Mada, svi dobro znamo šta je glavni razlog.
I nemoj posle da čujem da se neko pita zašto uči ovo ili ono i da kaže da mu to nikad neće trebati u životu!
