Čopor
Autor: Iva Radović
Oveća grupa mladih ljudi, natopljena što alkoholom što hormonima, sedela je ispred zgrade, posle kakve utakmice. Dovikivali su se sa ostatkom ekipe, udaljenim stotinak metara; povici su bivali sve manje ljudski i artikulisani, da bi se na posletku sveli na rikanje i glasno režanje... i to je trajalo, tako, do duboko u noć. Suviše pijani da bi se pošibali ili pojurili koga, suviše ostrašćeni, nabijeni sinergijom zajedničkog doživljaja sveta, nisu bili u stanju da se izraze drugačije nego animalno, atavistički, kao čopor.
Ljudi su, ipak, društvena bića. Mada je u teoriji moguće, u praksi ljudi nisu sposobni da prežive sami, a deprivacija socijalne interakcije, odrastanje bez ljudskog kontakta (kao što je pokazalo nekoliko slučajeva divlje dece) može trajno da osakati pojedinca.
Život u grupi je sine qua non ljudskog postojanja; mnogi psiholozi, sociolozi, etnolozi, filozofi, nalaze da je mišljenje i ponašanje u grupi kvalitativno različito od pojedinačnog iskustva. Dirkem, recimo, smatra da su kolektivne predstave sasvim drugačijeg reda od ličnih, i grupnim doživljajima i iskustvima objašnjava poreklo religije.
U situaciji kada je čovek oslobođen oklopa svoje ličnosti i preuzima identitet grupe kojoj pripada, on je sa sebe svukao ličnu odgovornost. Psihološki eksperimenti pokazali su da su ljudi manje spremni da reaguju na nasilje i nepravdu ukoliko su u grupi. To što ni drugi ne reaguju, ili to što će reagovati ili bi to trebalo da učini neko drugi, abolira pojedince njihove sopstvene odgovornosti. Našavši podršku u grupi, ljudi su skloniji da opravdaju problematične, ili čak sasvim gnusne stavove.
Svi to čine, pa činim i ja, ili - niko ništa ne čini, pa ne činim ni ja - tako ponekad glasi opravdanje za najmonstruoznije akcije ili pak apologetika za mirenje njima.
Kako načiniti balans između nužnosti života u društvu, i mogućnosti da se to društvo ponaša kao čopor, a da mi sami, voljno ili nevoljno, budemo deo tog čopora?
Od nevinog doba detinjstva učimo decu da je važno da se uklope. Jasno: osnove života u kolektivu, sposobnost da se brinu o sebi i svojim ličnim potrebama, da vežu pertlu, obrišu se posle upotrebe toaleta, ali i podele užinu, zajedno uče, igraju se grupnih igara, razgovaraju, budu pravični i tolerantni - uče se kroz praksu. Neophodno je da deca prihvate pravila ponašanja i unekoliko ograniče svoje želje. Pa ipak, niko ih ne osposobljava za mogućnost da budu žrtva kolektiva, da postanu autsajderi, da budu usamljenici koji se ne ostavljaju na miru, da postanu antizvezde ili - najslabija jedinka, omega u čoporu. Ko je gledao decu kako su surova i gruba u odsecanju svojih manje vrednih (po nekom internom kriterijumu) drugara, imao je sličan utisak kao da gleda rituale iskazivanja subordinacije i podređivanja u vučjem čoporu. Omega je jedinka nad kojom svi demonstriraju nadmoć, a po pravilu, to je dete koje se po nečemu razlikuje.Vrlo često, nažalost, roditeljske predrasude određuju koje će se dete naći u ulozi otirača - pripadnik manjinske grupe, dete koje se po nečemu izdvaja, po nekoj ličnoj karakteristici koja se ne percipira kao "normalna". Roditelji sugerišu svojim potomcima da se drže podalje od takve dece kako ne bi i sami postali predmet posprde.
A odatle, do nasilja - samo je jedan korak. Dovoljan je trenutak u kome će grupno osnaživanje identiteta "normalnog", dovesti do toga da se dete prvi put gurne, pljune, udari. Čopor reaguje na miris krvi ranjene životinje; on ne zna za samilost. Kada jednom postane žrtva, dete se teško čupa iz te uloge i onda se dešavaju nezamislivi užasi.
Što su stariji, vinovnici su sve perfidniji, sposobni da se sakriju i pritaje.
U trenutku kada sam imala problem ove vrste, više mi je pomoglo poznavanje ponašanja pasa nego sve životno iskustvo i stručni tekstovi.
Život u čoporu ne prestaje ni nakon što prerastemo školske i navijačke dane. Radni kolektivi, vojska, medicinske ustanove, administrativne ustanove, političke partije - sve su to mesta gde osvajamo svoje pozicije režanjem, grizući ili bivajući ugriženi, podvijajući rep, izvrtanjem na leđa pred jačim, metaforično ili doslovno. Sve su to mesta gde se slabost ne ostavlja nekažnjenom. Često nemate nikakvu mogućnost ni da ostanete po strani: kazniće vas prosto zato što ste tu; i zato što ne pokrećete skupa sa svima kamen žrvnja, naći ćete se pod njim.
Društvene mreže su poput elektronskog otiska života u čoporu: one pokazuju kako se lako napada u grupi, kako se bez zazora favorizuje surovost, nedostatak empatije i bazične ljudskosti; pa imamo botove - sitnu dlakavu žgadiju, alfa jedinke koje se posvećeno prate i tapšu lajkovima, svrstavanje u grupe i tabore, dokazivanje, merenje veličine ega i drugih važnih delova tela.
Ako nemaju drugih vrednosti i sposobnosti da budu bolji, ili bar isti kao svi drugi, ako intimno osećaju da su slabiji, gori nego ostali, ako su svesni da su nevažni, članovi čopora će sa utoliko većom revnošću nasrtati na onoga koga su, iz nekog razloga, označili kao najslabijeg, najbeznačajnijeg, ili pak onog koji najviše štrči. I utoliko više će lizati pete pobedniku.
U tome je, nesrećom, skrivena i ovdašnja sklonost divljenju vođama, despotima, autoritarnim liderima, klanjanju suludim prorocima i njihovim još luđim i agresivnijim idejama, oduševljenju nasiljem, pokazivanjem srednjeg prsta svemu iole razumnom i tolerantnom. Otuda požar podrške kao reakcija na zapaljivu retoriku koja bi da kolje, kožu dere, veša na Terazijama. I što oštrije autoritaran, vođa biva to popularniji, dok se ne zacementira kao večni pobednik. A mi? Pa, nećemo valjda kakve gubitnike, kakve autsajdere obožavati?
Tu leži tragika i duboko beznađe našeg ovdašnjeg života. Da bismo izrasli iznad ponašanja životinja kontrolisanih mirisom smrti i strvi, moramo se iznova socijalizovati uz nove dominantne vrednosti - one, koje su i bazični principi humanosti: ideje o vrednosti i smislu ljudskog postojanja, o ličnoj odgovornosti, toleranciji, prihvatanju različitosti, poštovanju, plemenitosti, očuvanju dobrog - za sve, ne samo za nas lično, i na koncu, želji da ovaj svet ostavimo boljim no što smo ga zatekli.
