Umor
Autor: Zoran Plećević
Furth im Wald.
Verujete li da takvo mesto postoji?
Meni je ne znam zbog čega ostalo urezano u glavi Kurt in Wald i bio sam ubeđen da je tako sve dok nisam počeo da pišem priču. Otvorio sam kartu i video da nije Kurt nego Furt. Nisam mogao da izbrišem iz glave i odlučio sam da ostane Kurt što u samoj priči neće imati nikakve veze, ali će imati sa nekom drugom pričom.
Neki Kurt je otišao u šumu i zauvek ostao tamo.
Dakle, postoji, bio sam tamo, Darinko me vodio, mada, moram da priznam da ponekad u sve posumnjam. Ništa se nije dogodilo dok smo vozom iz Praga išli u to mesto koje je bilo u šumi. Ni u njemu, čak se ne sećam šta smo tamo radili i da li smo uopšte nešto radili. Darinko je tih dana pravio planove i samo je on znao šta radimo i kakvi su naši ciljevi. Kratko smo se zadržali, ja sam pio kafu na trgu a on je tumarao po gradu. Krenuli smo natrag i sve do granice je bilo mirno, dremkali smo i klimali glavama kao što je i red da se radi u vozu.
Na granici se čula pucnjava. Graničari su pucali na nekoga, ne na pruzi, na samom graničnom prelazu, nego negde gore, visoko u brdima. Rano je proleće ’89. šuma još nije olistala, nije se svuda ni sneg otopio i neko je pokušavao da ilegalno pređe granicu.
Bili smo još uvek na nemačkoj strani, voz je stao i Nemci su se sa psima popeli gore. Dok su išli kroz hodnik u dugačkim šinjelima i šlemovima na glavama izgledalo je kao da su pobegli iz nekog filma. Psi su dahtali, vidno, njuškali, skoro neprimetno. Vukli su svoje kerovođe koji su išli ukošeni unazad i uzalud pokušavali da ih zadrže. Psi su ih vukli napred i morao sam da se zapitam ko koga tu vodi i ko je smislio ime za to zanimanje, i da li se svuda u svetu tako zovu.
Osećao sam se neprijatno, ali nisam brinuo, nisam strahovao, nisu mene tražili. Možda bih strahovao za tog jadnička gore u brdima da nisam brinuo što imamo karte samo do granice. Čim Nemci sa svojim psima izađu, voz će krenuti, preći granicu i ući će češki kondukter. Nismo imali ni kruna, doduše Darinko je radio na tome, nameravao je da proda dvadeset maraka, ali sa njim se nikada nije znalo.
Izašao sam u hodnik i tu sam se zatekao, kraj otvorenog prozora kada su nagrnuli u naš vagon. Morao sam da se sklonim dok nisu protutnjali. Gledao sam za njima dok su jurcali po vozu, očekivao da kraičkom uva čujem čuveno; „Halt“, ali je izostalo. Pomalo razočaran zbog toga okrenuo sam se ponovo otvorenom prozoru i nagnuo se iako je na nekoliko jezika pisalo da se to ne sme.
Šta rade u vozu ako je begunac u brdima?
Nisam se razumeo u poslove vojno-granične službe, nisam znao kako se hvataju begunci koji pokušavaju da ilegalno pređu granicu. I to ne običnu granicu, nego onu koja je imala gvozdenu zavesu. Okrenuo sam se od prozora, zatvorio ga i krenuo natrag u kupe. Opet sam pomislio na begunca u brdima i odjednom mi se strašan umor popeo na leđa i pritiskao odozgo. Nije mi dao da se ispravim.
Kupe je bio prazan, Darinka nije bilo nigde. Pomislio sam da su ga uhapsili Nemci, onako bradat je svakako bio sumnjiv i pomislio da je dobro što je novac kod mene, a kod njega samo dvadeset maraka. Znao sam da je to nemoguće i da bih sigurno primetio jer sam bio pored samih vrata, ali nije bilo loše bar na trenutak razmišljati u tom pravcu.
Pogledao sam u drugi kupe, bio je pun debelih Nemaca koji su krenuli u Prag da piju jeftino i dobro pivo. Treći. I on je bio prazan, i sledeći. Darinka nije bilo nigde. Nastavio sam dalje i našao ga tek u poslednjem kupeu sledećeg vagona. Nije imao lisice na rukama, to sam prvo pogledao i nije bilo Nemaca u šinjelima oko njega. Mahnuo mi je i ja sam ušao.
Preko puta njega je sedela starija gospođa, njegovih godina i po garderobi bih rekao da je Čehinja. On je zauzeo pozu u kojoj šarmira žene i bilo je očigledno da sam ga prekinuo u tom poslu. Mislio sam da će me pitati nešto o događaju, o psima i Nemcima i da ćemo o tome pričati sve do Praga.
Niko ne bi mogao da objasni zašto je ta poza šarmerska, a možda on najmanje od svih zna bilo šta o tome. Ne obraća pažnju na mene i u žaru priče trlja rukama po pantalonama. Nogavica na desnoj nozi, koja je prekrštena preko leve se podiže i proviruju dugačke gaće. Doduše samo jedan deo prljavih dugačkih gaća koje su nekada sigurno bile bele, a sada su sivo braon. Možda ih nije menjao ni prao kako smo pošli, a možda i od početka zime i sigurno ima svoju teoriju da su gaće, što prljavije to toplije ili tako nešto.
Ona je videla to što mu se izvuklo ispod nogavice pantalona, ali se pravila kao da nije i rekla je nešto na češkom što nije razumeo, to je još više zagolicalo njegovu pažnju i on ne prestaje. Pada u sve veći žar i zadiže nogavicu sve više dok pokušava da složi pitanje na češkom, slovačkom, nemačkom. Zna sve evropske jezike osim engleskog.
Trudio sam se da mu skrenem pažnju na taj detalj, ali za to mi je trebao barem jedan pogled u mom pravcu. Bilo je besmisleno dalje pokušavati, nije skidao pogled sa njenih usana, kao da je hteo sa njih da pročita ono što nije razumeo. Nisam imao kud i pitao sam ga da li je video Nemce sa psima i zlurado dodao pitanje, da li pamti takve scene iz drugog svetskog rata.
„Gospođa nam je prodala krune, po vrlo povoljnom kursu“, rekao je ne menjajući pozu i pravac gledanja nastavljajući da je šarmira, a moje pitanje i zluradost je ignorisao.
Verovao sam da je kurs bio povoljan, ali za nju. Ipak, prećutao sam to, hteo sam još jednom da ga pitam da li je video Nemce sa psima i zašto je ostavio torbe u našem kupeu. Da li ćemo da se vraćamo u naš kupe ili ostajemo u ovom? Sve sam to hteo da pitam, ali sam odustao. Bio sam previše umoran i nisam bio raspoložen za priču. Strovalio sam se na sedište do Čehinje i gledao Darinka u njegovoj šarmerskoj pozi.
Gospođa je nekoliko trenutaka bila vidno uzbuđena. Nisam razumeo šta joj je Darinko poslednje rekao i nisam mogao ni da pretpostavim razlog tom uzbuđenju. Ona je prelazila pogledom preko nas dvojice, a onda progovorila na tečnom hrvatskom. Bila je uzbuđenja zbog toga, to se prenelo na Darinka i podstaklo ga da još više zadigne nogavice pantalona, a moram da priznam da je malo dotaklo i mene. Pričali smo svojim jezikom i mogao je ceo svet da nas razume.
Studirala je slavistiku u Zagrebu, zove se Eva i sada je urednik književnih novina u Pragu. Darinko se okreće prema meni i pita da li sam čuo. Da, čuo sam, odgovaram, sada bez imalo volje da mu ukažem na dugačke gaće. Ona je to videla, sigurno, kao i ja. Gledamo ga iz istog ugla.
„Čuo sam“, ponavljam nabijajući glavu u štrokavi ugao naslona sedišta pokušavajući da ne vidim ni njegove prljave dugačke gaće ni njeno zbrčkano lice opijeno radošću. Oduševljeni su jedno drugim, to nimalo ne kriju i voleli bi i mene da uvuku u priču.
A ja sam i dalje umoran, strašno umoran i ne samo da nisam želeo da učestvujem u priči, nisam želeo ni da ih slušam. Želim samo da izvučem glavu iz prljavog naslona, ali tamo me čekaju njihova lica i pitanja.
Jedanaest gradova smo obišli u poslednjih nekoliko dana. Jedanaest gradova za svega dva ili tri dana. Samo prelazimo iz voza u voz. Darinko je iskusni švercer i u posao je uložio iskustvo, a ja učim zanat i morao sam da uložim novac. Nije mi jasno šta radimo, a to valjda tako treba, tajne zanata moraju da se kradu i trudim se da shvatim kako mi to nešto švercujemo, ali mi ne polazi za rukom, ništa mi nije jasno.
Glave i dalje zabijene duboko u naslon sedišta pokušavam da nabrojim sve gradove u kojima smo bili. Svaki put po jedan izostavim i onda počinjem poluglasno da se preslišavam; Kalcrue, Pasau, Minhen, Linc, Beč, Bratislava. Kod Bratislave obavezno zastanem, tu smo kao i u Pragu pravili pauzu. Darinka je boleo zub i lečio ga je toplom telećom čorbicom. Nekako je uspeo da objasni konobarici da su sedam tanjira vruće teleće čorbice najbolji lek za zubobolju i da ih ne donesi sve odjednom, da se ne hlade, ni da pravi pauzu između dva tanjira. Prolazila je pored našeg stola i okom brojala koliko mu je kašika ostalo da bi stigla na vreme.
Pokušavam da idem redom, spuštam se sa severozapada prema jugoistoku, trudim se da neki grad ne preskočim. Maršuta nam je bila sasvim drugačija, išli smo u cik cak, kao da nekome varamo trag i sad ne mogu da se setim. Ovako mi je lakše. U svaki grad smo se vraćali po nekoliko puta, a najviše smo se vraćali u Kalcrue, tamo smo u staničnoj garderobi ostavili rakiju. Ležarina je bila dve marke dnevno i prvobitni plan je bio da ih odmah rasprodamo jer Nemci luduju za našom rakijom. U ovom gradu kako se kasnije ispostavilo Nemci su ove godine bili ludi i bez naše rakije i osim nekoliko flaša po promotivnoj ceni nismo uspeli ništa da prodamo. Tamo je već više od nedelju dana i ako je ne pokupimo odmah ležarina će nam pojesti zaradu.
Ako nismo spavali u vozu onda smo noći provodili u jeftinim hotelima i jednog jutra, u gradu, ko zna kom dok smo izlazili iz sobe, prolazili kroz prljave hodnike i stepenište zapazio sam da smo nas dvojica jedini predstavnici naše rase u tom hotelu. Ne baš tipični, ali kakvi takvi u svakom slučaju jesmo. Nisam rasista, nimalo, nije mi to smetalo, ali nisam mogao a da ne zapazim.
Iz Bratislave smo se spustili do granice. Komarno na slovačkoj, Komaron na mađarskoj strani, između Dunav, razbaškario se i raširio, izgleda mnogo veći nego kod Beograda. Tu su nam neki vešti Cigani ukrali nekoliko torbi dok je Darinko spavao. Napravili smo plan kad ko spava, a ko dežura pored torbi. Kasnije, opet je zaspao i propustili smo voz iz Lvova za Beograd koji ovuda prolazi jednom dnevno, svaki dan osim vikendom.
Morali smo autobusom. Nekako smo se raspitali kada polazi , gde treba da čekamo i zazuzeli busiju. Jutro je bilo hladno, Dunav je svojom širinom vukao ledeni vetar koji ništa nije zaobilazio. Autobus je po redu vožnje trebao da krene u šest i četrdeset pet, a u šest i četrdeset dva nije bilo nikoga na stanici. Onako promrzli uzvrpoljili smo se i uplašili da li smo na pravom mestu. Da li je to autobusko stajalište koje nam je trebalo?
Onda su u šest i četrdeset četiri došli neki Cigani sa svojim torbama. Bilo ih je preko dvesta i kada je autobus stigao, tačno na vreme, svi su poulazili sa svojim torbama, a mi smo se sa našim borili, ali nismo uspeli da uđemo. Vrata su se zatvorila ispred nas i ostali smo na ledenom vetru. Gledali smo za njim kako ide prema Dunavu i mostu i kako se polako gubi odlazeći na Mađarsku stranu.
Krenuli smo pešice. Ćutke smo se dogovorili, pogledom. Torbe nisu bile lake, ali je Darinko hteo da kazni samog sebe zbog svih propusta i grešaka koje je napravio i preuzeo je ogromnu većinu prtljaga. Na sred mosta je bila granica, naravno i carinske ispostave. Darinka su zaustavili i rekli da se vrati nazad, a meni su samo mahnuli glavom da prođem. Ostavio sam torbe u garderobu i vratio se da mu pomognem. Opet sam ja prošao, a njega su vratili i nisu ga pustili ni kada sam ja preneo sve torbe a on sa rukama u džepovima stigao do rampe. Tvrdoglavi carinik ništa nije hteo da priča, samo je odmahivao rukom. Morali smo da čekamo smenu da bi mogli da nastavimo dalje. Sedeo sam u toploj kafani, pio kafu, zatim doručkovao. Opet pio kafu, a Darinko je celu smenu tvrdoglavog carinika proveo na mostu kojim je svom silinom šibao ledeni vetar.
Ipak je raspoložen ušao u kafanu i sa osmehom na licu stajao na vratima dok me je pogledom tražio po stolovima. Imao je nove planove i novu strategiju za naš posao koji je tek trebao da se razvije.
A taj plan je bio: Vozom u Budimpeštu, kupovina, zatim Segedin pa nazad na sever, u Prag. Za dalji posao tu će nam biti baza.
Kurt in Wald. To mi tada nije rekao, ali bio je u planu, sigurno.
Darinko i Eva i dalje veselo ćaskaju. Oboje odlično govore hrvatski, čak i on, iako tamo nikad nije bio. Nikada ga nije naneo put.
Kurt in Wald?
Verujete li da takvo mesto postoji?
Uspeo sam da izvučem glavu iz prljavog naslona i ustanem. Baš tada je došla kondukterka i kupili smo karte. Sada smo u pravom smislu legetimni putnici ovog voza i mogu sa kartom u džepu da odem do vagon restorana.
Unutra su bili marljivi Česi i pijani Nemci koji nisu mogli da sačekaju da trezni stignu do Praga i da se tamo kao ljudi napiju.
Grupica Čeha je stajala na drugom kraju restorana i izgledali su napeto, kao da nešto iščekuju. Na prvi pogled su izgledali sasvim obično, okupljeni oko flaša sa pivom. Uzeo sam pivo i prišao za njihov sto. Sumnjičavo su me pogledali, a ja sam im na engleskom rekao da sam umoran.
Sada su me gledali i sa podozrenjem, moj engleski je sigurno imao akcenat sličan ruskom i mislio sam da moram da im kažem da sam Srbin. Otpio sam malo piva a oni su počeli da me gledaju još podozrivije. Učinilo mi se da me nisu razumeli, otpio sam još malo piva i ponovio, a oni su samo pojačali podozrenje.
Okrenuli su se od mene i kao da više nisam postojao nastavili priču od ranije. I dalje sam mislio da me nisu razumeli, ali sam izgubio interesovanje da im ponovo objašnjavam. Osećao sam da sam suvišan za tim stolom, ipak, dovršio sam pivo i vratio se u kupe.
„Eva je urednik Književnih novina u Pragu.“
„Zbilja?“,pitao sam nezainteresovano.
„Mogla bi da ti objavi pesme.“
„Stvarno?“
I dalje sam bio nezainteresovan, ali nisam to pokazao kao malopre.
„Da“, reče Darinko ne primećujući moju nezainteresovanost. „Rekao sam joj da pišeš dobre pesme.“
Strašno sam bio umoran i uopšte nisam razmišljao o ponudi iako sam primetio da me Eva radoznalo posmatra i iščekuje moj odgovor. Nisam mogao to da joj kažem i ponovo sam ustao i vratio se u vagon restoran. Priključio sam se drugoj grupi Čeha koji su bili znatno mlađi i dok sam nakretao pivo i pomerao se udesno ponovio sam i njima da sam strašno umoran. Na engleskom, opet sa užasnim naglaskom koji je ličio na ruski. Pogledali su me i ništa nisu rekli, ali nisu pokazali podozrenje. Samo su ćutali.
Možda nisam trebao ništa da kažem, umor mi se video na licu. Pio sam pivo, a oni su samo ćutali. Kao da su čekali da odem pa da nastave priču.
Otišao sam. Nisam bio poželjan ni jednoj grupi Čeha, a da se priključim Nemcima nije mi padalo na pamet. Ne samo zato što su bili pijani i bahati, tek njima ne bih mogao da objasnim da sam umoran. Završio sam sa pivom i krenuo nazad. Ponovo sam prošao pored praznog kupea u kojem su bile naše torbe i ne pogledavši ga produžio do Darinka i Eve.
“Bio sam u vagon restoranu i rekao sam nekim Česima da sam strašno umoran. Ništa mi nisu odgovorili, možda me nisu razumeli, moj engleski je užasan.”
“Zašto im nisi rekao na ruskom?”
“Česima?”
Darinko je još uvek sedeo u istom položaju, blago okrenut prema Evi, nogavica mu je sada bila kod samog kolena.
“Umoran si, na licu ti se vidi. Odmori malo, odspavaj.”
(odlomak iz romana Noge)
Photo credit: Mohammed Nairooz via Foter.com / CC BY-NC
