Recenzija romana ,,Ne veruj rečima’’ Jelene Milenković Mladenović
-Roman o teško ostvarljivoj drugoj šansi-
Recenzent: Aleksandra Mijović - Anja
,,Spasavaj se! Udri tomahavkom po predrasudama u sopstvenoj glavi, počisti smeće iz stavova, otkrij da još uvek imaš srce i vikni: Neću, bre! Svima koji su te ubedili da si bezbedan dok si miš.’’
Roman ,,Ne veruj rečima’’ je vrlo specifičan. Ne postoji delo ovakve kompozicije u srpskoj književnosti. I zbog toga je vrlo vredan. Pasionirani sam čitač, gutam knjige svakodnevno. Ali ovaj roman ne može da se savlada olako. To nije knjiga koja se pročita u jednom dahu. Ona mora da se ostavi na par dana, da dobro promislite o onom što ste pročitali. Jedino tako joj se možete posvetiti na pravi način. Uvek kad čitam, već kod prvog poglavlja razmišljam šta će biti na kraju. Često u toku samog čitanja presipam u glavi razne mogućnosti završetka. Znam, i mene to nervira, jer nikad se potpuno ne prepustim knjizi. Uvek mi se roje u glavi razni, mogući smerovi priče i strah da ću kraj nazreti. U ovom romanu bukvalno do poslednje glave nisam uspela odgonetnuti svršetak i to je, što se mene tiče, dokaz da je autorka izvojevala pun pogodak. Knjiga se bavi svim aspektima ljudskih nadanja i neostvarenih želja. Kroz plejadu izmišljenih, a i dobro poznatih likova, autorka ne zaboravlja da obradi ama baš sve nedoumice s kojima se susreće ljudska psiha.
O ljudima i Bogu: ,,Natakli su zavese na prozore. Kriju se jedni od drugih. Ne šetaju goli, ne dive se nikom osim sebi. Možda je trebalo da ostanemo duže. Bili bi im dobri bogovi. Mi, u stvari, nikada nismo otišli iz sveta Ljudi. Samo smo se pretvorili u njihovu poslednju misao pred značajna dela. Sve su nas spojili u jedan lik i mole nam se. Više veruju nama nego sebi. Transformisali su nas u bol koji se srećno boluje.’’
O strahu: ,,Zašto je dobro da se beži? Beg je za kukavice. To su oni koji ne treba da budemo, ako pitate vaspitanje. I oni koji smo povremeno, ako pitate naše roditelje. Oni koji obavezno postanemo, ako pitate život. I baš oni koji nismo, ako pitate nas.’’
O ženi: ,, Takva je žena. Ako je ne pustiš da sazri, nećeš joj znati pravi ukus. Neočekivano opojan. Ljutina ispod žestoke arome... Ako sama sebe ne pusti da sazri, žena je poput belog bibera. Skoro pa dovršena. Pomalo voćna, pomalo ljuta. Između svrhe i želja. Nikada zadovoljna, sa stalnom, izjedajućom mrvom praznine u odživljavanju punih sadržaja.’’
O ljubavi: ,, Ljubav je za dovoljno hrabre – da se ne uplaše kad je nađu, i za dovoljno jake – da prežive ako je nema; Razume li te kad ćutiš? Ućuti li kad ti treba samoća? Odričeš li se samoće radi nje? O čemu maštate kad se gledate u oči? Nestane li tada sve osim vas dvoje? Gledate li se ikad u oči osim kad se svađate? Onako dugo, bez pauze, bez reči, dok pod pleksusom pevaju papagaji?’’
O razočarenju: ,, Beskrajno puta umreš u očima koje voliš. Kad ne primetiš novu haljinu. Staru bol. Kad ćutiš, kad prećutiš, kad odćutiš.’’
Još samo ovo da dodam: zanimljiva činjenica je da ni dobro oblikovane autorkine karaktere takođe ne možete povezati sve do tog velikog finala i tek tada će Vam se svi delovi te slagalice skockati svaki na svoje mesto. Koliko god sam bila potpuno zbunjena čitajući, sa pročitanim krajem sve je konačno imalo smisla. Složićete se da ništa slično skoro niste držali u rukama. Prema tome, izvolite!
