Lanac ćutanja, deo prvi
Autor: Aleksandra Saša Kivela
Ko, kada i u kolikoj meri treba da se umeša u život jedne porodice? U javnosti, a često i među profesionalcima preovladava mišljenje da se ne treba mešati u nečiji porodični život. A šta se tamo dešava i da li treba da ostane u četiri zida, pitanje je sad.
Negde u Kraljevini, početak 20. veka.
Miloš je bio ugledni član svoje zajednice. Pismen, školovan čovek. Seoski učitelj. Domaćin, oženjen, otac troje dece. Autoritet u svome selu. Verujući, pravoslavni hrišćanin. To sve je sasvim dovoljno da nikoga nije briga šta se dešava u njegova četiri zida. Jer, Miloševa porodica neguje tradicionalne vrednosti. On ima moć nad svojom ženom, upravlja, odlučuje, kontroliše. Njeno je samo da rađa, kuva, čisti, brine o deci i njemu. Treba da bude srećna što ima tu čast da bude Miloševa žena. Da ćuti i trpi. Šta se tačno dešavalo u njihova četiri zida niko pouzdano ne zna. Ćutala je i trpela Jelena, a onda je pokušala da ubije Miloša. Neuspešno. Pobegla je. Pa se vratila. Miloš je oprostio. Primio je natrag ženu i majku svoje dece. Nedugo posle toga Jelena je ubila sebe. „Ono što zna soba, nikako ne sme u predsoblje. Ako i izađe do predsoblja, u dvorište ne sme ni za šta na svetu“ kaže naša narodna. Tako je ostala tajna.
Miloš se ponovo oženio. Sa Sofijom je izrodio još dece, preselio se u novi grad, podigao novu kuću. Ugledan i poštovan učitelj, postao je direktor škole. Deca su porasla, otišla od kuće, Miloš je penzionisan. Sofija je ćutala i trpela. Kao svaka dobra supruga. Poštovala je tradicionalne vrednosti. Dobra supruga ni po koju cenu ne ostavlja muža. Naučila je kako da se prilagodi – da bi preživela. Ko bi uopšte doveo u pitanje Miloševo ponašanje?
Sofija je umrla tiho, kako je i živela.
Milošev najstariji sin, Dušan, je nastavio da poštuje porodične i tradicionalne vrednosti koje je usvojio u svojoj kući. Oženio se, dobio dete. Viši stručni saradnik na nekom fakultetu. Supruga Milica, učiteljica. Komšije ih vole i poštuju. U četiri zida, zna se ko kosi, a ko vodu nosi. Dušan je preke naravi. Imao je teško detinjstvo.
– Dobijem po neki šamar, kaže Milica. Ali, samo kada sam ja kriva. Šta će jadan. Mnogo radi…Voli da popije… Malo više je nervozan… Takva mu je narav…
Dobra žena je stub porodice. Dobra žena ne napušta muža nasilnika. To su valjda te tradicionalne vrednosti, koje uključuju vređanje, ponižavanje, ruganje, potcenjivanje, poneki šamar ili batine. Ni Dušanova ćerka Ana nije bila pošteđena. Zna se gde je mesto dobroj ćerki! Nema izlazaka, nema druženja. Dušan je dobar domaćin, nalik svom ocu, odlučuje, upravlja kontroliše svoju porodicu. Šta se zaista dešava u četiri zida nije ničija stvar. Komšije obično i kada čuju, zatvaraju vrata. Uši. Oči. Jer, ko bi doveo u pitanje Dušanovo ponašanje?
Ana je pokušala da kaže majci da imaju izbor. Neuspešno. Pokušala je da se druži, da se zabavlja, zaljubi, studira ono što voli. Neuspešno. Dobra supruga i dobra ćerka slušaju oca porodice! Ne dovode u pitanje njegove odluke! Jer on zna šta je za njih najbolje!
Ana je pokušala da se ubije. Neuspešno. A onda je spakovala svoj kofer i otišla od kuće. Sa sobom je ponela prezir prema crkvi i božjim poslanicima na zemlji. Prezir prema tradicionalnim i porodičnim vrednostima, po kojima je bila prinuđena da živi. Zarekla se da porodica koju ona bude imala neće poštovati te i takve vrednosti. Da će porodica koju ona bude imala biti zdrava i stabilna. Imala je jasnu sliku o partnerskom odnosu i porodici kakvu ona želi. A želela je najviše na svetu.
Negde u bivšoj Jugi, sredina 20. veka.
Ana se zaljubila u predivnog čoveka Marka. Mirnog, tihog i vrednog. Venčali su se, dobili decu. Tradicionalne vrednosti su, verovala je Ana, najpromenljivija stvar na svetu. Niko ni ne zna šta su one u stvari – i niko pri zdravoj pameti ne bi pristao da živi po uzoru na njih! Ana je verovala da ona mora da upravlja, odlučuje i kontroliše svoju porodicu.
Marko nije imo ništa protiv. Ana je verovala u porodične tajne – jer tajne omogućavaju članovima porodice da imaju svoje lično blago. Ana je verovala da ono što se dešava u njena četiri zida ne treba i ne sme nikoga da se tiče. Marko nije primetio da tajne postaju toksične – jer da bi se sačuvale oko njih se pletu čitavi odnosi i relacije.
Radio je vredno, često odsustvovao od kuće, da bi svojoj ženi i deci obezbedio pristojan život. Voleo je Anu najviše na svetu. Poštovao. Ispunjavao njene hirove i želje. Komšije su ih volele. Bilo su par za primer. Brak za primer. Deca za primer. Šta se dešava u njihova četiri zida, njihova je stvar.
Ana je verovala da mora da bude savršena supruga i majka. Da bi to uspela, Ana je verovala da mora da ima potpunu kontrolu, nad svojom porodicom, posebno nad decom. Jer, deca vrlo često mogu da se otmu. Da padnu pod loše uticaje škole, ulice, drugova. Anina reč je bila poslednja. Anine odluke nisu smele da budu dovedene u pitanje. Ana je imala argument:
– Zato što ja tako kažem.
Anino starije dete, ćerka Maša bila je suviše slobodnog duha. Maša se opirala. Zato što ja tako kažem, nije bilo dovoljno dobro za Mašu.
Htela je bolji argument. Ana joj je dala bolji argument:
– Ja sam te rodila, ja ću te i ubiti! – pale su prve batine.
Ana je plakala:
– Te batine mene više bole! Ne znaš ti kako je biti majka.
Uvrede, ruganje, potcenjivanje postale su Mašina svakodnevnica. Marko je razumeo svoju ženu. Podržavao je prećutno njene metode vaspitavanja i dovođenja u red. Marko je želeo, kao i Ana da njegova porodica bude savršena. Šta se dešavalo iza zatvorenih vrata njihove sobe Maša nije znala. Maša je izgradila svoj svet u mašti. Tamo su se ljudi voleli, razumeli i poštovali. Odlučila je da zaboravlja šta joj se dešava.
Samo zaborav je mač sa dve oštrice: odličan odbrambeni mehanizam, da preguraš trenutnu situaciju. Opasan, jer može da ti se dogodi da potpuno nespreman budeš za ono što te tek čeka.
Ana je postajala sve agresivnija. Niko se više ni ne seća trenutka kada je počela da pije. Maša je pokušala da se ubije. Neuspešno. A onda je spakovala kofer i otišla od kuće. Zarekla se da se nikada više neće dozvoliti da je neko vređa, ponižava, bije. Zarekla se da se nikada neće udati. Da neće ćutati. Maša je znala da tajne mogu da budu i opasne. Znala je da ima tih porodičnih tajni koje ugrožavaju bezbednost, život i zdravlje nekog od članova. Maša nije verovala u tajne, jer u tajnama nema ničeg dobrog.
...nastaviće se...
