Dragi prijatelju!
Autor: Ceca Stanković Avakumović
Evo, reših da ti se javim na ovaj staromodni način, jer ne znam da li iko više piše ili makar kuca pisma na mašini. Možda se nekome omakne neko ljubavno, znaš ono, drhtavom rukom pisano, sa mrljama od suza i krvi i još pride sealed with a kiss. Ma, ko još to radi?! Ali ja ipak volim da verujem da ima i toga. Sada svi pišu elektronska pisma, koja stižu nevidljivim putevima, bez aviona, kamiona, ,,po golubu" ... pa skajp, vajber i ostale, priznajem, korisne stvari, ali nemaju onu draž. Onu draž neodostajanja. Ubijaju ono nervozno iščekivanje odgovora. Pa, svi se mi radujemo pravom pismu, sa markicom i pečatom neke daleke zemlje, jer iz ove perspektive sve nekako daleko, jebeš ga. Mada nam je sve loše nekako mnogo bliže. No, nema potrebe za ovolikim neobaveznim uvodom, oprosti, omaklo se, nek' radi ko šta hoće, ja reših ovako da ti se javim, napismeno i onako iz rukava, sve po spisku. Šalim se ja, ali razumi me, sve mogu da mi uzmu, al' smeh i zajebanciju? Nema šanse.
Reci ti meni kako si, bre? Kako ti je tamo u belom svetu? Mislim, ja ne znam da li je baš beo, ali tako se kaže ovde kod nas. Nadam se da si ovaj put pronašao to što tražiš, da je tamo sve lepše, bolje, mirišljavije, ne sećam se baš celog spiska tvojih zahteva koje si imao za beli svet, ali valjda ti izađoše u susret bar sa osnovnim - ono kinta, letovanja, zimovanja, stan, kola. Mada zavisi šta je za koga osnovno i kako gde. Ako se sećaš nama je ovde nekako osnovno da imamo da jedemo i da imamo šta da pogledamo na televiziji, repriza nas je održala, ,,njojzi'' hvala. A u međuvremenu, čekamo. Ništa više drugo i ne znamo. Ali onih godina kad smo mesecima šetali, onako mladi i ponosni, kao i one jeseni (ako se sećaš) kad smo tako goreli od nade i radosti i nije nas bilo strah da je i javno pokažemo, podelimo sa ljudima, jer nam je svima bilo dosta u istom savršenom trenutku. Ma i sada nam je dosta, neko 'oće da prizna, neko neće, ali smo baš klonuli duhom, pravo da ti kažem. Ne znam šta nam je, ćutimo i gutamo svoje dosta. Opšta apatija, loša neka atmosfera u vazduhu, možeš da je osetiš, ali šta znam, moja malenkost i ja ipak ne gubimo nadu. Ja mogu da mračim i da kenjam, ali optimista sam, možda prekrupna reč za ovaj nivo nade i duha koji je u meni, bar u ovom trenutku dok ove reči pretačem(tako poetski!) na papir.
Stadoh sa pismom i evo nastavljam, šta se može, svakodnevni život ometa a i manjak inspiracije. Kako tamo stojite sa njom? Ma, sigurno vam nije ni potrebna, kad sve imate. Ili ne znate šta imate, pa mislite da vam nedostaje još nešto za to sve. Ili ipak nemate sve, jer šta je sve. Komplikovano! Pa je l' tako? Pa jeste, svet je ovaj komplikovan, a u isto vreme ,,opsena i pričina" kako to pesnik reče. No pustimo to. Znaš da se još uvek, ponekad, pitam šta se desilo sa tobom, jer ko normalan tek tako prekida veze sa ljudima koji su mu bili prijatelji? Toliko 'leba i govana smo pojeli zajedno. Šta se to prelomi u čoveku da na prilično ,,brutalan" način tako preseče sve?! Ne zameri na ovom izrazu, al' ne znam da li baš zaslužuješ da kažem na bolan način, jer tebi koliko znam nije bio bolan. A možda jeste, a zapravo nije, a nešto me i baš briga. Možda u tom vrlom svetu više nije bilo mesta za repove iz prošlosti. Mostovi su ko zna od kada bili minirani, samo se čekao pravi trenutak da se sruše. Ako, ruši sve, uvek je lakše onome ko ruši ako zna zašto to čini. Možda su ljudi savršeno sigurni da ga ti mostovi spajaju sa nečim što je nespojivo, sa nečim što je prestalo da bude bitno, potrebno, važno. U današnje vreme mnogo toga je prestalo da bude važno, mnogo toga je izgubilo sjaj, boje su izbledele, ali da li i srce može da izgubi sjaj i izbledi?! Da li te je uhvatio strah da nemaš dovoljno snage da nas nosiš u njemu? I da te tamo čeka neki novi početak, neko novo JA? Mislim da je baš tako nekako bilo, ne ispravljaj me ako grešim. Mi smo te ožalili u svakom slučaju. Neko više, neko manje. Ispoštovali smo 40 dana, kako dolikuje i idemo dalje. Ne bih da grubo zvučim ili bezosećajno, ali tako stvari stoje. I ne mogu, a da se ne zapitam, da li taj tvoj postupak ima možda veze sa razočarenjem u život ovde u tvom poslednjem pokušaju da se vratiš u rodnu grudu?! Ovo mu dođe ko pitanje i odgovor, mnogo sam inteligentna, a slabo i zaboravljam svoja sranja (čitaj: razočarenja). Ma, đavo će ga znati i ko je us tvari bila osoba koja se vratila posle par godina provedenih preko. Sada, posle toliko vremena od kako se dogodio event ,,smak sveta", baš me briga, zabole me. Naš most neka ostane porušen, ali ima nešto preživelih ostataka sa ove moje strane, vrednih čuvanja, uprkos svemu.
I da ti kažem, lepo je meni i bez tebe, ne bavim se tobom više, imam preča posla, bitnije ljude, veće probleme. Suma sumarum: bilo pa prošlo. Ali čisto da znaš, ako budeš želeo da se vratiš, mosta nema, a nemamo ni želje ni vremena da ga gradimo. Znam da te boli uvo i da ti je savest oprana iz mnogo voda, ali ko velim da ti se javim i da ti kažem: živi smo, borimo se i dalje i verujemo da ipak postoje mostovi koji se ne mogu srušiti, mostovi koji nas spajaju sa nama samima.
Želim ti srećan i dug život!Evo i jedna mudra izreka za kraj, da naučiš nešto, možda još nije kasno: Vrata se samo jednom mogu dupetom zatvoriti.
Photo credit: insEyedout via Foter.com / CC BY-NC-ND
